Кажњени што поштују закон

Током деведесетих година велики део привредне активности у Србији преселио се у сиву зону и ту се задржао до данашњег дана. Сваки други радно способан становник био је приморан да ради у тзв. сивој економији (посебно незапослени, млади и жене), као једином извору егзистенције.
 

Процене до којих је Савез самосталних синдиката Србије дошао радећи неколико истраживања у више од 30 општина и градова (нпр. у Београду, Бору, Крушевцу, Крагујевцу, Новом Саду, Нишу, Суботици, Врању...) показују да око 700.000 људи данас ради „на црно”. Највише илегалног рада има у трговини, угоститељству, грађевинарству и пољопривреди, али су и други сектори апсорбовали велики део незапослене радне снаге, тако да је учешће сиве економије у друштвеном производу чак нешто изнад 30 одсто.

Негативне последице по друштво и државу су многобројне, а осећају их сви: и запослени, и послодавци и држава.Запослени који раде „на црно”, не остварују права која им гарантују закони (о раду, о безбедности и здрављу на раду, о пензијском и инвалидском осигурању, о здравственом осигурању, о осигурању за случај незапослености и др.), колективни уговори (општи, посебни и колективни уговор код послодавца) и уговор о раду. Заједничко за положај људи који су принуђени да зарађују у ,,сивој” економији је несигурност и обесправљеност.

Радник који ради ,,на црно”, не остварује права из радног односа (право на ограничено радно време, на одморе и одсуства, на заштиту живота и здравља на раду, не уплаћује му се пензијско и здравствено осигурање и др.). Примера ради, ,,рад на црно” у грађевинарству један је од основних узрока повреда на раду.

Послодавци који послују легално, у односу на оне који запошљавају раднике ,,на црно”, изложени су нелојалној конкуренцији. Послодавци који плаћају порезе и доприносе су мање конкурентни, што је тешко надокнадити успешним пословањем. На тај начин они су кажњени што поштују закон и извршавају своје обавезе. Послодавац крши право запослених ако: а) не закључује уговор о раду, б) не пријављује запосленог, в) не исплаћује зараду запосленом, г) исплаћује део зараде уз обрачун пореза и доприноса, а разлику исплаћује „на руке”, д) не плаћа прековремени рад, ђ) не омогућује коришћење дневног, недељног и годишњег одмора, е) тражи да се ради дуже од времена које је законом дозвољено, ф) не дозвољава синдикално организовање итд.

Држава трпи штету од ,,сиве” економије због тога што републички и општински буџети, као и фондови организација обавезног социјалног осигурања (Фонд пензијског и инвалидског осигурања, Републички завод за здравствено осигурање и Национална служба запошљавања), губе знатна средства због неуплаћених пореза и доприноса.

Предвиђене су многе превентивне, стимулативне и казнене мере за сузбијању ,,сиве” економије. Превентивне мере имају за циљ развој друштвене свести о дугорочно погубним последицама рада ,,на црно” (нпр. организовање разних кампања). Стимулативне мере су, пре свега, инструмент државе, а могле би бити: поједностављење прописа, подстицање предузетника и послодаваца на легалан рад, стварање стимулативног амбијента за плаћање пореза и доприноса и др. Уколико ове мере не дају резултате, може се посегнути и за оним казненим у које спадају: пооштравање санкција за случај избегавања плаћања пореза и доприноса и непоштовање Закона о раду и других прописа којима се регулише радно-правни положај запослених, интензивирање активности инспекције рада итд.

Потребно је, међутим, и постојање истинске (политичке) воље надлежних државних органа за смањење обима ,,сиве” економије. Очито је да та воља до данас није постојала, већ се на ,,сиву” економију у доброј мери гледало као на „социјални вентил”.

По присуству ,,сиве” економије, Србија није изузетак у односу на друге земље, међутим, оно што нас издваја од осталих јесте висок проценат становништва ангажованог на овај начин у укупном броју радно способног становништва.

*Магистар економских наука, Савез самосталних синдиката Србије