Kažnjeni što poštuju zakon

Tokom devedesetih godina veliki deo privredne aktivnosti u Srbiji preselio se u sivu zonu i tu se zadržao do današnjeg dana. Svaki drugi radno sposoban stanovnik bio je primoran da radi u tzv. sivoj ekonomiji (posebno nezaposleni, mladi i žene), kao jedinom izvoru egzistencije.
 

Procene do kojih je Savez samostalnih sindikata Srbije došao radeći nekoliko istraživanja u više od 30 opština i gradova (npr. u Beogradu, Boru, Kruševcu, Kragujevcu, Novom Sadu, Nišu, Subotici, Vranju...) pokazuju da oko 700.000 ljudi danas radi „na crno”. Najviše ilegalnog rada ima u trgovini, ugostiteljstvu, građevinarstvu i poljoprivredi, ali su i drugi sektori apsorbovali veliki deo nezaposlene radne snage, tako da je učešće sive ekonomije u društvenom proizvodu čak nešto iznad 30 odsto.

Negativne posledice po društvo i državu su mnogobrojne, a osećaju ih svi: i zaposleni, i poslodavci i država.Zaposleni koji rade „na crno”, ne ostvaruju prava koja im garantuju zakoni (o radu, o bezbednosti i zdravlju na radu, o penzijskom i invalidskom osiguranju, o zdravstvenom osiguranju, o osiguranju za slučaj nezaposlenosti i dr.), kolektivni ugovori (opšti, posebni i kolektivni ugovor kod poslodavca) i ugovor o radu. Zajedničko za položaj ljudi koji su prinuđeni da zarađuju u ,,sivoj” ekonomiji je nesigurnost i obespravljenost.

Radnik koji radi ,,na crno”, ne ostvaruje prava iz radnog odnosa (pravo na ograničeno radno vreme, na odmore i odsustva, na zaštitu života i zdravlja na radu, ne uplaćuje mu se penzijsko i zdravstveno osiguranje i dr.). Primera radi, ,,rad na crno” u građevinarstvu jedan je od osnovnih uzroka povreda na radu.

Poslodavci koji posluju legalno, u odnosu na one koji zapošljavaju radnike ,,na crno”, izloženi su nelojalnoj konkurenciji. Poslodavci koji plaćaju poreze i doprinose su manje konkurentni, što je teško nadoknaditi uspešnim poslovanjem. Na taj način oni su kažnjeni što poštuju zakon i izvršavaju svoje obaveze. Poslodavac krši pravo zaposlenih ako: a) ne zaključuje ugovor o radu, b) ne prijavljuje zaposlenog, v) ne isplaćuje zaradu zaposlenom, g) isplaćuje deo zarade uz obračun poreza i doprinosa, a razliku isplaćuje „na ruke”, d) ne plaća prekovremeni rad, đ) ne omogućuje korišćenje dnevnog, nedeljnog i godišnjeg odmora, e) traži da se radi duže od vremena koje je zakonom dozvoljeno, f) ne dozvoljava sindikalno organizovanje itd.

Država trpi štetu od ,,sive” ekonomije zbog toga što republički i opštinski budžeti, kao i fondovi organizacija obaveznog socijalnog osiguranja (Fond penzijskog i invalidskog osiguranja, Republički zavod za zdravstveno osiguranje i Nacionalna služba zapošljavanja), gube znatna sredstva zbog neuplaćenih poreza i doprinosa.

Predviđene su mnoge preventivne, stimulativne i kaznene mere za suzbijanju ,,sive” ekonomije. Preventivne mere imaju za cilj razvoj društvene svesti o dugoročno pogubnim posledicama rada ,,na crno” (npr. organizovanje raznih kampanja). Stimulativne mere su, pre svega, instrument države, a mogle bi biti: pojednostavljenje propisa, podsticanje preduzetnika i poslodavaca na legalan rad, stvaranje stimulativnog ambijenta za plaćanje poreza i doprinosa i dr. Ukoliko ove mere ne daju rezultate, može se posegnuti i za onim kaznenim u koje spadaju: pooštravanje sankcija za slučaj izbegavanja plaćanja poreza i doprinosa i nepoštovanje Zakona o radu i drugih propisa kojima se reguliše radno-pravni položaj zaposlenih, intenziviranje aktivnosti inspekcije rada itd.

Potrebno je, međutim, i postojanje istinske (političke) volje nadležnih državnih organa za smanjenje obima ,,sive” ekonomije. Očito je da ta volja do danas nije postojala, već se na ,,sivu” ekonomiju u dobroj meri gledalo kao na „socijalni ventil”.

Po prisustvu ,,sive” ekonomije, Srbija nije izuzetak u odnosu na druge zemlje, međutim, ono što nas izdvaja od ostalih jeste visok procenat stanovništva angažovanog na ovaj način u ukupnom broju radno sposobnog stanovništva.

*Magistar ekonomskih nauka, Savez samostalnih sindikata Srbije