Одлазак „Лоренса од Србије”

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Лоренс Иглбергер, ветеран америчке дипломатије, чија је каријера увелико испреплетана са Београдом, Југославијом и Србијом, преминуо је у суботу у 80. години од компликација на плућима. С обзиром на чињеницу да је био истакнута личност америчке спољне политике и једини дипломата од каријере који је успео да догура до државног секретара, његова смрт добила је овде велики публицитет.

Државни секретар је постао пред сам крај мандата председника Џорџа Буша старијег. Пошто је председник, непосредно уочи избора 1992, свог шефа дипломатије Џејмса Бејкера поставио за саветника у кампањи, Иглбергер је прво постао в. д., а потом, после процедуре у Конгресу, и државни секретар у пуном капацитету, да би на тој дужности остао само 42 дана, од 8. децембра 1992, до 19. јануара 1993, када је Бушова влада кормило земље предала Билу Клинтону.

Дипломатску каријеру је почео 1962. у Београду, као економски аташе, када је одлично савладао српско-хрватски. Из тог периода остао је упамћен као први странац који је, возећи сопствени аутомобил, стигао у земљотресом погођено Скопље, где је неко време остао, организујући америчку помоћ овом порушеном граду и брзо успостављање једне пољске болнице америчке војске. Тада је добио свој први „југословенски” надимак: „Лоренс од Македоније”. Тај мандат је окончао 1965.

Титулу „Лоренса од Србије” добиће током 90-тих, када му амерички медији замерају просрпску оријентацију на почетку драматичног растакања Југославије. Сматра се да су његови аргументи допринели да, иако је Словенија своју независност једнострано прогласила још у јуну 1991, а Хрватска мало потом, Вашингтон то формално призна тек у априлу 1992, па да се неко време противи и санкцијама против Србије све до маја те године, до пада Вуковара после интервенције ЈНА у овом хрватском граду.

Медији су њега, бившег саветника за националну безбедност Брента Скофкрофта и некадашњег амбасадоре у Београду, Џона Скенлона и Ворена Цимермана, проглашавали и за „београдску мафију”, због њихових наклоности према Србији и веза са њеним политичарима. Остало је упамћено да су се он и Скофкрофт на седницама Савета за националну безбедност, међусобно договарали на српском, да их остали не би разумели.

Иглбергер је Слободана Милошевића упознао док је он још био банкар, да би касније признао да га је „погрешно проценио”. А када су ратови у Хрватској и Босни били у пуном јеку, изјављује да је „оно што се догађа народима Југославија трагедија. „У тој земљи сам провео седам година и тамо упознао различите људе и крајеве. Стекао сам дубоко поштовање и дивљење према свима и имам пријатеље у свим републикама”.

Запажено је и његово учешће као америчког представника у Управном одбору подухвата „Југо Америка”, као и посредовање да после смрти Јосипа Броза Југославија и њена предузећа добију милијарде долара кредита америчких банака.

За амбасадора у СФРЈ Иглбергера је, иако је био декларисани републиканац, поставио председник из редова демократа, Џими Картер. После Титове смрти, 1980, „Њусвик” цитира једног тадашњег функционера Стејт департмента који каже да „Америка није могла да има бољег представника у Београду за време напетог периода после Титовог одласка”.

Био је познат и као „Кисинџеров човек”, с обзиром да је током целе каријере био близак сарадник најпознатијег живог америчког дипломате, са којим је радио и у његовој консултантској фирми, где је зарађивао милион долара годишње.

Када је 2003. у атентату убијен премијер Зоран Ђинђић, тадашњи председник Џорџ Буш млађи, именовао је Лоренса Иглбергера да на сахрани предводи америчку делегацију.