Odlazak „Lorensa od Srbije”

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Lorens Iglberger, veteran američke diplomatije, čija je karijera uveliko isprepletana sa Beogradom, Jugoslavijom i Srbijom, preminuo je u subotu u 80. godini od komplikacija na plućima. S obzirom na činjenicu da je bio istaknuta ličnost američke spoljne politike i jedini diplomata od karijere koji je uspeo da dogura do državnog sekretara, njegova smrt dobila je ovde veliki publicitet.

Državni sekretar je postao pred sam kraj mandata predsednika Džordža Buša starijeg. Pošto je predsednik, neposredno uoči izbora 1992, svog šefa diplomatije Džejmsa Bejkera postavio za savetnika u kampanji, Iglberger je prvo postao v. d., a potom, posle procedure u Kongresu, i državni sekretar u punom kapacitetu, da bi na toj dužnosti ostao samo 42 dana, od 8. decembra 1992, do 19. januara 1993, kada je Bušova vlada kormilo zemlje predala Bilu Klintonu.

Diplomatsku karijeru je počeo 1962. u Beogradu, kao ekonomski ataše, kada je odlično savladao srpsko-hrvatski. Iz tog perioda ostao je upamćen kao prvi stranac koji je, vozeći sopstveni automobil, stigao u zemljotresom pogođeno Skoplje, gde je neko vreme ostao, organizujući američku pomoć ovom porušenom gradu i brzo uspostavljanje jedne poljske bolnice američke vojske. Tada je dobio svoj prvi „jugoslovenski” nadimak: „Lorens od Makedonije”. Taj mandat je okončao 1965.

Titulu „Lorensa od Srbije” dobiće tokom 90-tih, kada mu američki mediji zameraju prosrpsku orijentaciju na početku dramatičnog rastakanja Jugoslavije. Smatra se da su njegovi argumenti doprineli da, iako je Slovenija svoju nezavisnost jednostrano proglasila još u junu 1991, a Hrvatska malo potom, Vašington to formalno prizna tek u aprilu 1992, pa da se neko vreme protivi i sankcijama protiv Srbije sve do maja te godine, do pada Vukovara posle intervencije JNA u ovom hrvatskom gradu.

Mediji su njega, bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost Brenta Skofkrofta i nekadašnjeg ambasadore u Beogradu, Džona Skenlona i Vorena Cimermana, proglašavali i za „beogradsku mafiju”, zbog njihovih naklonosti prema Srbiji i veza sa njenim političarima. Ostalo je upamćeno da su se on i Skofkroft na sednicama Saveta za nacionalnu bezbednost, međusobno dogovarali na srpskom, da ih ostali ne bi razumeli.

Iglberger je Slobodana Miloševića upoznao dok je on još bio bankar, da bi kasnije priznao da ga je „pogrešno procenio”. A kada su ratovi u Hrvatskoj i Bosni bili u punom jeku, izjavljuje da je „ono što se događa narodima Jugoslavija tragedija. „U toj zemlji sam proveo sedam godina i tamo upoznao različite ljude i krajeve. Stekao sam duboko poštovanje i divljenje prema svima i imam prijatelje u svim republikama”.

Zapaženo je i njegovo učešće kao američkog predstavnika u Upravnom odboru poduhvata „Jugo Amerika”, kao i posredovanje da posle smrti Josipa Broza Jugoslavija i njena preduzeća dobiju milijarde dolara kredita američkih banaka.

Za ambasadora u SFRJ Iglbergera je, iako je bio deklarisani republikanac, postavio predsednik iz redova demokrata, Džimi Karter. Posle Titove smrti, 1980, „Njusvik” citira jednog tadašnjeg funkcionera Stejt departmenta koji kaže da „Amerika nije mogla da ima boljeg predstavnika u Beogradu za vreme napetog perioda posle Titovog odlaska”.

Bio je poznat i kao „Kisindžerov čovek”, s obzirom da je tokom cele karijere bio blizak saradnik najpoznatijeg živog američkog diplomate, sa kojim je radio i u njegovoj konsultantskoj firmi, gde je zarađivao milion dolara godišnje.

Kada je 2003. u atentatu ubijen premijer Zoran Đinđić, tadašnji predsednik Džordž Buš mlađi, imenovao je Lorensa Iglbergera da na sahrani predvodi američku delegaciju.