ОЧИ У ОЧИ НА КАВКАЗУ

Прва жртва америчког продора на Црно море и Кавказ (преузимањем совјетских база у Бугарској и Румунији и планирањем нових, могућно у Грузији), могао би лако бити један уговор - о конвенционалним снагама у Европи, потписан у самртном часу СССР, 1990. године. Споразум је допуњен 1999. у Истамбулу - обавезујући Русију да евакуише базе у Грузији и Придњестровљу, у Молдавији.

Москва се не осећа срећном с тим преузетим обавезама. Поготово што је НАТО одбио да узврати гестом сопствене добре воље, када су Руси затражили да се и сам Запад уздржи од милитаризације ослобођеног простора (2003). Речено им је тобоже "да", али чему споразум, ако је за то довољна и дипломатска изјава!

Две и по године касније, показало се да понуђена "реч џентлмена" не обавезује Вашингтон.

С Бушом, САД постају уморне од "излишног" усаглашавања са "старим Европљанима". Нарочито после европске резервисаности у односу на "Бушов Ирак". "Нови Европљани" су предусретљивији савезници, тако да се у пољу непосредне војне сарадње Америке и Пољске, Америке и Бугарске, Румуније и балтичких енклава бившег СССР, све јасније указује обрис нечег што већ сада личи на блок Америке унутар "инертног" НАТO-a.

Тај "НАТО 2" не пати од обзира и моралних дугова Русији, поводом њеног неометања стабилности у Европи. Прошле године, Софија и Букурешт нагодили су се и предали снагама Сједињених Држава аеродроме уз Црно море, "у закуп". Једва мало касније, објављено је да "НАТО 2" на своју руку спрема намештање америчких антиракетних пројектила у Пољској, и радарских осматрачница у Чешкој и, можда, Грузији. Изговор је Блиски исток. Иран.

Следећи корак САД је јужни Кавказ, руски традиционални бастион. Локални савезници Америке у брдима између два мора, Грузија и Азербејџан ("чеп на боци"с каспијским петролејом, описао је Бжежински!), показују ужурбани интерес за ступање у НАТО.

Нова "енергетска врата" према Средоземљу, потенцирају политичку самосталност Азербејџана, Туркменије, Узбекистана и Казахстана, привучених у пактирање с Турском и Америком. Осим тога, умањују зависност Европе од снабдевања нафтом и гасом искључиво из Русије. То је био политички циљ инвестиција.

Избијањем на Кавказ, САД су први пут у зони непосредне спољне безбедности Русије. Москва не усваја објашњења Вашингтона, да су милитаризација црноморског појаса и продор у ту зону тобоже у функцији осигурања америчких дејстава и позиција на Блиском истоку. Са становишта Русије, амерички аргумент је јефтин изговор. Према томе, питање гласи: шта ће предузети Кремљ? Чини се да овога пута неће бити речи само о "још једном руском уступку".

Одговор Москве наслућује се у понашању Руса у кризи поводом Косова, где Кремљ истрајава у тумачењу да ће одлука о Србији и покрајини бити одлука - преседан. Инсистирање на преседану не може бити од користи у унутрашњој примени, али могло би послужити у суседству, ако Русији донесе изговор да у једностраном поретку призна Придњестровље, Абхазију, Јужну Осетију и, евентуално Карабах. То су једине преостале коте које могу повезати зид њене спољне одбране.

Одлука Москве погодила би интегритет Молдавије, Грузије и Азербејџана. Међутим, са становишта Кремља - погођене републике на тај начин плаћају цену свог проамеричког избора.

Уговор из Истамбула није више потребан. Руске мировне мисије престају да буду мировне и остају само руске, у заштити интегритета драгоцених малих савезника. Тиме се скидају с дневног реда захтеви Кишињева и Тбилисија да оне буду замењене неким другим, јер гостопримство постаје ствар Придњестровља, Абхазије и Јужнe Осетије. Не више Молдавије и Грузије. Грузија, Молдавија, а можда и Азербејџан, своде се на терен на којем су САД и Русија очи у очи. До неке боље фазе у међусобном акомодирању.