Кад будем млађи

„Тешко подношење старости”. Таквим одговором, на питање шта му најтеже пада, „Политика” је завршила троделни разговор са Добрицом Ћосићем, трејлер за његову нову књигу. Није ни морао да нам каже, види се то и из претходно издиктираних 15.000 карактера.

„Ви сте мало старији од мене… нећу да ме воде испод руке као слепца, колико могу да ходам, ходаћу сам. Нећу да ме воде, ја сам генерал… у читавом свету знају ко сам”, рекао је, три дана касније, Ратко Младић пред судијом Оријем.

Верујем да је старост тешка, али то није оправдање. Ни Ћосићу, ни Младићу. Није ни разлог за горчину према свему што је ново, другачије.„У туђем веку”. Тако се зове нова књига Добрице Ћосића, поводом које нам саопштава очигледно: „Oву књигу сам назвао туђим веком зато што се по свему: по свом бићу, култури, по циљевима, осећам човеком 20. века…”. Рекао je и пожелео „својим читаоцима да његов туђи век буде њихов срећни век”. Хвала. Било би нам лакше да остваримо себи ту жељу да је бар једном суспрегао амбицију да нам доцираи у овом, нашем, 21. веку.

Зато више поштујем ПУПС. Они се бар не претварају. Не позивају се на српство него на стечена пензионерска права и уцењивачки коалициони потенцијал.

Ту је наш проблем. Није проблем што Младић има 68 година него то што нам од њега, у много чему, зависе деценије оних који данас имају 10 или 20 година. Још је мањи проблем 90. година Добрице Ћосића. Проблем је што не разумемо да су они у заблуди када за себе кажу да су људи 20. века, поносни на оно што су (нам) у њему урадили, користећи превазиђене методе 19. века. То нема везе са њима и њиховим годинама. Има везе са карактером појединца и карактером политике која обликује и води друштво. У овом, нашем, 21. веку.

А може и другачије. Не верујете? Ко не верује, нека погледа повремено РТС, али не у вечерњим терминима и дневницима, него ујутру, док се и тај термин не укине због преноса Младићевог суђења.

Наиме, у исто време док је Ћосић завршавао исповест за „Политику”, а Младић дежурном истражном судији Дилпарићу, РТС је емитовао, у скривеном јутарњем термину, онда када Тијанићева телевизија на силу пуни законску квоту документарног и научног програма, одличан документарац. Поштено сећање на Душка Радовића.

Има у том филму једна сјајна реченица коју је изговорио, нећете веровати, Матија Бећковић. Каже Бећковић, који је имао довољно мудрости да не постане сенатор Републике Српске у време када је командант њене Војске био Ратко Младић, да би Душко Радовић, да је данас жив, сигурно био и „бард Интернета”.

Био би, нема никакве сумње. Био би и блогер и копирајтер, открио би да порука за добро јутро савршено може да стане у 140 карактера на „Твитеру”. Остао би циничан, али не би мрзео живот и нови век. Не би морао, као огорчени Добрица Ћосић, да исписује томове једне истекњиге. Не би презирао 21. век и жене, као Младић када коментарише сукњу младе записничарке суда за ратне злочине у Београду.

Зато је Душан Радовић писао за децу, за живот и радост, о фудбалу, плавом зецуи капетану Пиплфоксу. Зато је испред „Београђанке” фонтана живота. Нажалост, из истог разлога је за њега остао јутарњи негледљиви термин на РТС-у, а за Ћосића „Политика” и „Службени гласник”, издавачка кућа са тако животним и поетичним називом.Младић је добио највише – прајмтајмове, жуту и државну штампу, Чисти понедељак, свадбено одело из 1997. и прљаву савест.

Уз официрску капу иде част, а не кичерски печатни прстен. Уз злочин иде казна, уз 21. век не иде Ћосић. Немојте да га на силу учитавате… Разуме то и Бећковић. Само неће да призна нама. Бар не у вечерњем термину. Бавиће се и он старошћу и новим временом, као у поеми „Кад будем млађи”. Спрдаће се са новотаријама, помодношћу и прогресом нашег доба. И то је нешто.

посланик Либерално-демократске партије