Kad budem mlađi

„Teško podnošenje starosti”. Takvim odgovorom, na pitanje šta mu najteže pada, „Politika” je završila trodelni razgovor sa Dobricom Ćosićem, trejler za njegovu novu knjigu. Nije ni morao da nam kaže, vidi se to i iz prethodno izdiktiranih 15.000 karaktera.

„Vi ste malo stariji od mene… neću da me vode ispod ruke kao slepca, koliko mogu da hodam, hodaću sam. Neću da me vode, ja sam general… u čitavom svetu znaju ko sam”, rekao je, tri dana kasnije, Ratko Mladić pred sudijom Orijem.

Verujem da je starost teška, ali to nije opravdanje. Ni Ćosiću, ni Mladiću. Nije ni razlog za gorčinu prema svemu što je novo, drugačije.„U tuđem veku”. Tako se zove nova knjiga Dobrice Ćosića, povodom koje nam saopštava očigledno: „Ovu knjigu sam nazvao tuđim vekom zato što se po svemu: po svom biću, kulturi, po ciljevima, osećam čovekom 20. veka…”. Rekao je i poželeo „svojim čitaocima da njegov tuđi vek bude njihov srećni vek”. Hvala. Bilo bi nam lakše da ostvarimo sebi tu želju da je bar jednom suspregao ambiciju da nam docirai u ovom, našem, 21. veku.

Zato više poštujem PUPS. Oni se bar ne pretvaraju. Ne pozivaju se na srpstvo nego na stečena penzionerska prava i ucenjivački koalicioni potencijal.

Tu je naš problem. Nije problem što Mladić ima 68 godina nego to što nam od njega, u mnogo čemu, zavise decenije onih koji danas imaju 10 ili 20 godina. Još je manji problem 90. godina Dobrice Ćosića. Problem je što ne razumemo da su oni u zabludi kada za sebe kažu da su ljudi 20. veka, ponosni na ono što su (nam) u njemu uradili, koristeći prevaziđene metode 19. veka. To nema veze sa njima i njihovim godinama. Ima veze sa karakterom pojedinca i karakterom politike koja oblikuje i vodi društvo. U ovom, našem, 21. veku.

A može i drugačije. Ne verujete? Ko ne veruje, neka pogleda povremeno RTS, ali ne u večernjim terminima i dnevnicima, nego ujutru, dok se i taj termin ne ukine zbog prenosa Mladićevog suđenja.

Naime, u isto vreme dok je Ćosić završavao ispovest za „Politiku”, a Mladić dežurnom istražnom sudiji Dilpariću, RTS je emitovao, u skrivenom jutarnjem terminu, onda kada Tijanićeva televizija na silu puni zakonsku kvotu dokumentarnog i naučnog programa, odličan dokumentarac. Pošteno sećanje na Duška Radovića.

Ima u tom filmu jedna sjajna rečenica koju je izgovorio, nećete verovati, Matija Bećković. Kaže Bećković, koji je imao dovoljno mudrosti da ne postane senator Republike Srpske u vreme kada je komandant njene Vojske bio Ratko Mladić, da bi Duško Radović, da je danas živ, sigurno bio i „bard Interneta”.

Bio bi, nema nikakve sumnje. Bio bi i bloger i kopirajter, otkrio bi da poruka za dobro jutro savršeno može da stane u 140 karaktera na „Tviteru”. Ostao bi ciničan, ali ne bi mrzeo život i novi vek. Ne bi morao, kao ogorčeni Dobrica Ćosić, da ispisuje tomove jedne isteknjige. Ne bi prezirao 21. vek i žene, kao Mladić kada komentariše suknju mlade zapisničarke suda za ratne zločine u Beogradu.

Zato je Dušan Radović pisao za decu, za život i radost, o fudbalu, plavom zecui kapetanu Piplfoksu. Zato je ispred „Beograđanke” fontana života. Nažalost, iz istog razloga je za njega ostao jutarnji negledljivi termin na RTS-u, a za Ćosića „Politika” i „Službeni glasnik”, izdavačka kuća sa tako životnim i poetičnim nazivom.Mladić je dobio najviše – prajmtajmove, žutu i državnu štampu, Čisti ponedeljak, svadbeno odelo iz 1997. i prljavu savest.

Uz oficirsku kapu ide čast, a ne kičerski pečatni prsten. Uz zločin ide kazna, uz 21. vek ne ide Ćosić. Nemojte da ga na silu učitavate… Razume to i Bećković. Samo neće da prizna nama. Bar ne u večernjem terminu. Baviće se i on starošću i novim vremenom, kao u poemi „Kad budem mlađi”. Sprdaće se sa novotarijama, pomodnošću i progresom našeg doba. I to je nešto.

poslanik Liberalno-demokratske partije