Моћ приповедања

У најужем кругу од шест писаца за Награду Удружења издавача и књижара Немачке, реномирано признање за најчитанији и најбољи роман године на немачком језику, које ова институција додељује у дане Франкфуртског сајма књига, ове године нашла се и новела "Кад војник поправља грамофон" аутора Саше Станишића, у издању познате минхенске куће "Luchterhand". Младог аутора овог бестселер романа упознали смо на књижевној трибини Међународног центра Франкфуртског сајма књига, где је заједно са Романом Симићем и Ласлом Вегелом учествовао у разговору "Југословенска преиспитивања".
Нашу претпоставку да је "немачки писац српског порекла", и питање – којој књижевности и култури мисли да припада, да ли млад човек попут њега уопште размишља у тим категоријама, одмах је демантовао:

– У центру пажње мора стајати дело само по себи, а не ја са мојим пореклом, које је иначе босанско-херцеговачко, а не српско, ја сам дете из предивног "мешовитог" брака, и на ту "мешавину" сам чак помало и поносан, јер је она огледало мог објективног погледа на сва питања националности и етничке припадности, као и на њихову неважност. Да могу себи изабрати средње име, било би неко лепо арапско, а треће би ми било немачко. Мој пасош је босански, кроз мене се преламају окцидент и оријент, читао сам Библију и Куран, и одлучио да будем атеиста, пишем на немачком, обожавам француски филм и италијански језик, путујем по вољеној географији и традицији Европе, заувек ћу и остати путник номад, поштујем човека прво као човека, читам Американце и Швеђане, сањам на руском ако се у сновима ради о љубави... Да постоји та нација био бих "свијетанац", а поготово што те нације нема – ја јесам баш то.

● Колико дуго живите у Немачкој и како се догодило да почнете да пишете на немачком?

– Године 1992. избегао сам у Немачку са породицом и од тада живим овде. Писање на немачком била је логична, прагматична одлука: мој немачки је много бољи од мог "нашег", босанског, тако да никада не бих успео да испричам све ово што сам испричао тако прецизно, да сам покушао да погађам наше речи. Пишем искључиво на немачком, а преводом се користим само ако имам осећај да тиме обогаћујем немачки језик – то су, углавном, ситнице, пословице или изреке: пре моје књиге мислим да у немачком израз "глув као топ" никада није био коришћен.

● Да ли је ова бестселер новела Ваше прво књижевно дело?

– Пре овог романа писао сам кратке приче, есеје, песме, радио-игре и сатиру. Објављиване су у разним литерарним и културним магазинима и медијима у Немачкој, песме су преведене и на пољски.

● Шта Вас је непосредно инспирисало да напишете роман "Кад војник поправља грамофон"?

– Моја мотивација је била жеља да литерарно обрадим теме различитих егзистенцијалних губитака, поготово у младим годинама. "Кад војник поправља грамофон" је понајвише универзална прича о губитку детињства, распадању породице у ратним вртлозима, о формирању стида, о питањима "шта је емоционална домовина", како дете доживљава њено нестајање и настајање нове, стране, западне. У центру пажње стоји и жеља да покажем колику моћ има приповедање као медиј да се преброди бол и лична катастрофа. Значи, у сваком случају ради се о универзалној прози која своју снагу вуче из личног примера моје биографије. Александар, мој јунак, има "између 8 и 14 година", како год ми треба, а ја сам био четрнаестогодишњак када смо били приморани да напустимо Вишеград после напада српских јединица. Александрова прича би могла бити смештена и на афрички континент; најважнији детаљи нису географски нити чак политичко-етнички, него емоционални и психолошки. Покушао сам наше ратове и наше национализме да узмем као пример за сву "вишеслојну приватну" несрећу до које они доводе. На тај начин моја биографија нуди само основу једне категоричне приче.

● Немачка читалачка публика је, бар према ономе што јављају медији, одлично прихватила Ваш роман. Како тумачите високи тираж своје књиге?

– Драго ми је да је мој првенац тако запажен и читан, највише због тога што имам могућност да на овај индиректан начин остварим непосредни контакт и дијалог са читаоцима, и то о темама о којима је дијалог више него икад потребан – о рату и његовим последицама, о животу странца, о трагању за остацима хуманости и људских вредности и о сивоћи садашње борбе за опстанак. Књига ће бити преведена на више језика и земаља, посебно ми је драго што су међу њима и Енглеска и Француска, јер баш на тим просторима скоро да више нема културног монолога већ је то дисонантни хор гласова разних култура. А то је једна од најважнијих тема мог романа.

● Да ли мислите да је за нову генерацију писаца у свету важно где стварају – у свом културном миљеу, на свом језику, о темама свог националног или регионалног окружења, или је у 21. веку постало неважно писати "код куће"...?

– Данас је крајње потребно стварати добру литературу без ограничења социјалних и географских окова. Сигуран сам да бих успео да напишем и роман смештен у Јужној Кореји или било где другде на свету, када би ме та сфера интересовала. Чак сматрам баш тај поглед уметника-странца на страну средину једним од најинтересантнијих дискурса модерне литературе. Зејди Смит је управо написала предивну књигу, "О лепоти", у којој повезује различите културне традиције у оквиру свеопширне глобализације и саставља мозаик о питањима интеграције, о психолошким утицајима нових средина на досељенике итд. Појам "код куће" за мене не важи. Тога сам се сасвим ослободио и покушавам да у писању, било где на свету, пронађем себи нови кров.