"Соколова ракија" најбоља

УЖИЦЕ – Стара "соколова ракија", некрунисана краљица наших жестоких пића, недавно је овенчана престижним признањем. Помало неочекивано, послата без неке веће такмичарске амбиције, у боцама узетим из магацина из кога иде у редовну продају за америчко тржиште, на фестивалу шљивовица у држави Минесоти у САД ракија пореклом из Костојевића код Бајине Баште освојила је прво место и златне медаље. И то у конкуренцији 27 ракија из Америке, Израела, многих европских земаља, па и чувене чешке "јелинек" шљивовице која је на овом престижном надметању до сада углавном побеђивала.

Јавност код нас, у земљи где је добра ракија у подруму српског домаћина питање престижа, зна за костојевићку "соколову ракију", овенчану са осам великих златних медаља на новосадским сајмовима, која се последњих година извози у Америку, Канаду, Аустралију, европске земље, а од Нове године, како је управо договорено, биће је и на тржишту Русије. Чули су људи за ову шљивовицу која у извоз иде када у храстовим бурадима одлежи пуних седам година, а прави је и тржишту нуди минулих 12 година породица Богдановић, у којој већ седма генерација пече квалитетну ракију.

– Прошле године почели смо да извозимо у Америку, па је наш увозник за САД, фирма "Суперимпорт" из Сакрамента, у октобру послала "соколову ракију" на тај светски фестивал шљивовице у Минесоти, да јој међународни жири оцени квалитет. Мада смо први пут учествовали, припало нам је прво место и златна медаља. И то без озбиљнијих припрема, иако други припремају посебне ракије за оваква такмичења. Увозник је, једноставно, отишао у магацин и узео за слање оцењивачкој комисији, онако с реда, картон пун боца. Пошто се тај фестивал у овој бранши сматра незваничним првенством света, значи да је стара "соколова ракија" за 2006. годину постала светски шампион – испричао је новинарима у Ужицу оснивач и власник фирме "РБ глобал" (која ракију производи и пласира) Раде Богдановић.

Он додаје да је ово права потврда вредности, и то пред независном оцењивачком комисијом, у оштрој међународној конкуренцији. Резултати тог фестивала почетком овог месеца представљени су америчкој јавности, а о "соколовој ракији" прављеној у малим Костојевићима писаће, како Богдановић најављује, и угледни "Њујорк тајмс".

Поменуто шампионско звање само је круна вишегодишњих пословних успеха ових произвођача. Почели су 1994. озбиљније да се баве овим послом, да би већ следеће године позлатили свој рад на Новосадском сајму, и од тада, све док другима нису препустили, исто су чинили наредних седам година. Извоз "соколове ракије", назване по соколском крају из кога потиче (тврђава Соко је једна од шест које је кнез Михаило без капи крви ослободио од Турака), почео је пре седам година и странци је радо пију. У свету су захтеви и укуси различити, а они су своју шљивовицу сертификовали тамо где су критеријуми најстрожи, у Канади. Тренутно извозе две трећине укупне производње, али код њих у производњи не важи концепт "великих бројева", већ врхунског квалитета и ограничених количина, каже Богдановић, па додаје да је цена старе "соколове ракије" око 25 долара по боци (0,75 литара) за америчко тржиште, а и код нас је најскупља међу ракијама (за тридесетак одсто од следеће најскупље).

У чему је тајна тог пословног успеха, кад многи код нас ракију пеку, а девизе од ње ипак не убирају? Раде Богдановић загонетно каже да је тајна "соколове ракије" у већем броју малих тајни.

– Једна од њих је у великој љубави храстовог бурета и ракије. А како свака љубав оплемењује, што љубав дуже траје, ракија је све боља. Врхунског квалитета нема без старења, лежања ракије у храстовини. За производњу се користи само најквалитетнија сировина, сваки потенцијални узорак иде на хемијску анализу, а тек сваки трећи-четврти узорак прође наше захтеве за квалитет. Посебно се води рачуна о дестилацији, ту се издваја и одбацује оно што квари укус ракије. Спајање разних сорти шљива даје бољи укус пићу, још је мој деда спајао "маџарку" и "трновачу". Наравно, стручно усавршавање у послу и довољно знања свему предњачи – објашњава наш саговорник, магистар машинства, чија је цела породица успешна: супруга Бранка је такође магистар, кћерка Маја је у Америци, ради код Била Гејтса, а син Иван, који је завршио факултет, заједно је са родитељима у производњи "соколове ракије". Имају и седам запослених, с тим што се дестилација и старење овог пића ради у Костојевићима, пуњење у Београду, док је седиште фирме "РБ глобал" у Ужицу.