Време културног хаоса

Уметнички кредо Џоје Ратковић Гавеле, чије илустрације, цртеже и карикатуре, настајале у периоду од дугих 40 година стваралаштва, од вечерас у 19 сати можете да видите на ретроспективној изложби у Музеју примењене уметности под називом „Са ветрењачама”,језгровитоје описао кустос поставке Слободан Јовановић: „Назив изложбе описује идејну повезаност ауторке са проблемима и дилемама блиским Дон Кихоту, Сизифу, Хофману или Кафкиним ликовима. Иронија и сатира се мешају у виђењу друштва које ’не види себе’. Крајњи продукт оваквог поступка је бескомпромисан став да је доследност основна карактеристика уметничког ангажмана”.

И истина је, како каже ова уметница, у кратком разговору вођеном у паузи између постављања радова на зид галерије, да је бескомпромисност црта њеног карактера и кад промишља и кад ствара и кад критикује.
Најпрео промишљању. Радова је више од 300, стварани су још од 1969. године и спадају у сам врх српске и аустријске илустрације друге половине двадесетог века.Њених руку дела покушај су да живот, пун невоља, мрачних ћошкова и оштрих ивица преобуче у светлост.

–Истина није у ономе што могу да додирнем, већ у ономе иза, ономе што нас дубоко узнемирава или радује. О чему промишљам. Ја сам само инструмент за обелодањивање те истине. Мотиви бирају мене. Окупирају ме и узбуђују, нагоне ме на умовање и рад.

Што нас доводи до стварања. Иако је јако дуго била заокупљена цртежом,данас се углавном бави само сликарством и то је потпуно задовољава. Тражи, испитује. И ужива.

– Док сам цртала, имала сам осећај да ми је све време нешто недостајало. И то нешто ме је терало даље. Сликарство је за мене увек било тајна, празник, нешто посебно, нешто што ми је дуго времена било недоступно. Јер, супруг и ја нисмо имали довољно новца да обоје сликамо па сам се бавила техником која, условно речено, мање кошта. Аликоја ми је, искрено, много, много пружила. Међутим, деценијама сам, заправо, цртала у боји, па је сликарство дошло као продужетак свега тога – каже Џоја Ратковић Гавела.

Односно, како то са дистанце објашњава Никола Кусовац, стиче се утисак да је њено опредељење за рад техником уља на платну дошло као израз унутрашње тежње за слободом, као потреба да се после исцрпљујуће цртачке борбе са материјом предахне и нађе одушка у лагоднијем медију и окретању од животних проблема ка животним радостима – ћерки, унуци, најмилијима, пејзажима... Зарад бега од опоре реалности.

И ту долазимо до критике. Која датира од повратка у Србију, који се десио претри године. Трансформацију је доживела и она али и друштво у које се вратила. Што се овог другог тиче, тај преображај добио је негативан предзнак.

– Овде данас влада једна врста културног хаоса у којем се не вреднују прави квалитети. Вреднује се брза, инстант уметност, она која још није прошла кроз суд времена. Праве ствари морају да се брусе, да се усавршавају до ситних кристала. Тај рад, труд, непрекидан лични напредак, то, изгледа, овде више није важно. Лично, осећам се као да сметам и то осећам од кадасам се вратила. То ме, наравно,растужује али не и паралише. Напротив.