Последњи велики циник 20. века

У Графичком атељеу „Дерета” представљена је књига „Сиоран” (разговори), коју је с француског превео Станко Џефердановић. О књизи су говорили Сања Домазет и Синиша Коларић.

Емил М. Сиоран (1911–1995), рођен је у селу Расинари у Карпатима, у Румунији, као син православног свештеника. На румунском његово презиме Чоран, објашњава Сања Домазет, значи онај који чува црне овце. Иако је био син свештеника, није веровао у Бога, али се Богу стално обраћао. Књига његових разговора „Сиоран” – књига је у којој Сиоран говори о Сиорану.

Сиоран је мислилац који може двоструко да делује, зависно од природе онога који га чита. Слабе обесхрабрује, али јаке нагони да прихвате највеће животне проблеме. Његова филозофија одбацује све могуће илузије, делује ослобађајуће на људе склоне да живе у илузијама, али не и на оне који су слаби и склони неактивности: њих може одвести у пропаст.

Док га читамо, чини нам се да заједно с њим учествујемо у узбудљивој авантури откривања често скривених неправди историје и неспособности човека да радикално измени свој положај. Лепотом слика, финоћом запажања и топлином исказа, Сиоран ипак покушава да на себи својствен начин врати веру у људску врсту. Сиоранови разговори су његово прво комплетно и аутобиографско представљање на српском језику, покушај самопосматрања, објашњавања страха, љубави и живота.

Сиоран је, истиче Синиша Коларић, био последњи велики циник 20. века. Утицај његовог дела у директној је супротности са његовим начином живота, усамљеношћу, односом према јавности и оним што обично називамо славом. Становао је у поткровљу, у близини Луксембуршког парка и тврдоглаво одбијао да учествује у јавном животу. Између осталог, одбио је награду Француске академије у износу од десет хиљада франака. Није дозволио ни да га кандидују за Нобелову награду. Најчешће се хранио по јевтиним студентским мензама.

Сиоран изражава идеје које су у историји људске мисли већ мање-више познате, али те идеје радикализује, заоштрава, доводи до ексцеса. То је, управо, оно што га чини једним од мислилаца типичних за духовну климу нашег времена. Следбеник више филозофа и идеолога, створио је филозофа и идеолога, створио је филозофију која је антифилозофија, и идеологију која је антиидеологија. Разговори са Сиораном, наглашава Коларић, узбудљиво су путовање кроз историју, филозофију, метафизику, али можда, пре свега, обрачун са самим собом и светом који га окружује.

Залагао се за самоубиство, али се није убио, умро је природном смрћу и сахрањен на гробљу Монпарнас, у Паризу. Али, његова животна сапутница – Симон Буве, завршила је трагично, утопила се у мору, прихватајући филозофске ставове Емила М. Сиорана.

З. Р.