Пензије губе трку

Поред сиромаштва, у последње време на плећа пензионера навалио се још један терет: морају да доказују колико су им пензије, у односу на плате, заправо све мање и мање.

Статистика је овога пута неумољиво на њиховој страни: према последњим подацима, чак 92,33 или 1.144.452 пензионера примају пензије које су мање од износа просечне зараде у републици (22.079 динара). Другим речима, само 7,67 одсто пензионера прима изнад тог износа, потврдила је у разговору за "Политику" Марија Тодоровић, члан Управног одбора Фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених.

При том, више од просечне пензије која износи 12.342 динара, што је 55,89 одсто  просечне зараде, прима 40,7 одсто укупног броја или око 504.506 наших најстаријих суграђана. Већини, а то је 735.067 пензионера (59,30 одсто), на чеку пише мање од поменутих 12.342 динара месечно. А и то стиже у два дела, истиче Марија Тодоровић.

На питање шта треба урадити да би се пад пензија зауставио, тим пре што постојећи закон прописује да не би смеле да иду испод 60 одсто просечне зараде, одговара овако: "Једино тако што ће се мењати Закон о пензијама".

Једно од решења је да се пензије опет усклађују по старој формули: 50 одсто са растом зарада, а остатак са растом трошкова живота.

Пре него што је постојећи закон донет, просечна пензија је у просечној плати учествовала са 90 одсто. Данас је та просечна пензија пала на 61,5 – са тенденцијом даљег обезвређивања принадлежности, упозорава Марија Тодоровић.

С обзиром на досадашње искуство да се пензијски закон мења на сваких пет година, можда би требало очекивати да наредне године опет дође до измене. И то најпре у делу који је тренутно најспорнији, дакле оном који говори о усклађивању пензија с платама. Тодоровићева тврди да пензионерима није највећи проблем то што по новом закону највиши чек износи 64.049,20 динара (који, узгред, прима само пет пензионера), већ што је најнижа пензија у Србији само 6.910 динара.

Додатни начин да се спречи обезвређивање принадлежности је да се узме у обзир различита структура трошкова живота са којима се пензије усклађују. "Не могу се, на пример, трошкови живота једног седамдесетогодишњака изједначити са трошковима двапут млађе особе. Пензионери, рецимо, не купују "кока-колу", али су им неопходни лекови који су, међутим, све скупљи. Већина њих није у стању да плати туђу негу и помоћ, старачки дом  још мање, а  многи с месечним примањима од, рецимо, 15.000 динара тешко могу да покрију и трошкове грејања, поготово ако се греју на струју.