Мало наде за Авганистан

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Заоштравање америчких унутрашњих полемика око Авганистана све више подсећа на пословицу о баби која је дала грош да уђе у коло, а онда нудила два да изађе. У овом случају реч је о милионима и милијардама долара.

Управо обелодањен извештај Спољнополитичког комитета Сената о америчкој помоћи Авганистану, који су сачиниле стручне службе демократа, показује да су 324 милиона долара које САД тамо недељно троше за пројекте обнове – више него и у једној другој земљи – углавном бацање тих великих пара у рупу без дна.

То и милијарде које троши војска створили су ситуацију да 97 одсто авганистанског бруто националног производа, укупног годишњег обрта његове економије – зависи од страног новца. Ако би ти токови пресушили, Авганистан би доживео економски слом.

Сврха помоћи је „изградња нације”, са идејом да се учврсти локална власт као брана исламском екстремизму талибана. Али оно што са тим циљем саграде Американци, по правилу се сруши чим они оду на неко друго место.

Сада, када је на дневни ред дошло повлачење, и када је из круга председника Барака Обаме сигнализирано да би одлазак америчких војника требало да буде бржи него што је првобитно наговештено – помиње се и идеја да се до краја године повуче чак и 30.000 војника – све су учесталија поређења да је Америка у готово истоветној ситуацији у којој је 1988, када је започео свој излазак из „гробнице империја”, био Совјетски Савез.

Повлачење совјетских трупа, такође после десетогодишње окупације и војевања са авганистанским побуњеницима, оставило је у земљи политички вакуум који је испуњен међусобним обрачунима муџахединских и племенских вођа, а што је на крају за исход имало да на власт дођу талибани.

На могућност репризе овог сценарија указао је у свом тексту у „Вашингтон посту” и ветеран америчке дипломатије Хенри Кисинџер, који констатује да се у Авганистану понавља редослед из осталих ратова које је Америка водила од 1945: прво постоји широки консензус за интервенцију, онда следи разочарење што она ни после више година не доноси очекивани резултат и, на крају, трагање за излазном стратегијом, при чему је „излазак важнији од стратегије”.

„У Авганистан смо ушли да казнимо талибане због њиховог гостопримства Ал Каиди која је, под вођством Осаме бин Ладена извршила напад на Америку 11. септембра”, пише Кисинџер. „После брзе победе, америчке снаге су остале да помогну у изградњи постталибанске државе. Али та изградња нације суочила се са иронијом да је главни фактор настанка авганистанске нације супротстављање њених племенских група страној окупацији. Кад се стране војске повуку, те групе се увек окрећу међусобном надметању за територије и становништво.”

Кисинџер затим помиње да, под покровитељством Немачке, САД већ преговарају са талибанима о послератном уређењу земље и деоби власти, али опомиње да је веома вероватно да ће сваки договор који се евентуално постигне – ако не буде учвршћен и регионалним споразумом чији би потписници били Пакистан, Индија и Иран – бити игнорисан онога момента када се стране трупе повуку и када се талибани осете довољно јаким да преотму целокупну власт.

Због свега тога Америци је тешко да и у овом случају примени опробану формулу: прогласи победу и повуци се. Ако се ситуација у Авганистану „ресетује” и повратак исламских екстремиста у Кабул запрети регионалној стабилности, а пре свега нуклеарно наоружаном Пакистану, главни утисак ће бити да је најјача војна сила претрпела велики пораз, што би имало нежељено дејство и на целокупни светски поредак.

Са друге стране, унутрашњи политички притисци и фискалне принуде – неопходност да се смањи зјапећи буџетски дефицит – скупо присуство у Авганистану (120 милијарди долара годишње) у недоглед чини неодрживим. Последња истраживања јавног мњења говоре о томе да је против тог рата, а за брзо повлачење, више од 70 одсто Американаца, што Обама не може да игнорише уочи почетка своје кампање за задобијање другог председничког мандата.

Симболичан узорак преовлађујућег националног расположења у овом погледу изнео је ове недеље сенатор Џим Веб, демократа из Вирџиније, речима да „ако постоји нека земља на свету којој је потребна хитна национална изградња – то су Сједињене Америчке Државе”.