Турска против интервенције у Сирији

У Турској се с великом забринутошћу прати најновија криза у Сирији која се све више интернационализује. У југоисточној Анадолији већ се осећају одјеци свакодневних сукоба између снага режима и опозиције, јер ју је запљуснуо талас сиријских избеглица који није заобишао ни Израел и Либан.

„У Сирији не постоје услови за међународну интервенцију. То је нешто што Турска не жели и што неће подржати”, без дипломатског околишења изјавио је једној локалној ТВ министар спољних послова Ахмет Давутоглу.

Упозорење је уследило, не случајно, у часу када су Велика Британија и Француска у Савету безбедности УН покренуле иницијативу за усвајање резолуције у којој траже да се оштро осуди режим Башара ал Асада и уведе ембарго на увоз оружја. У Анкари се, очигледно, страхује да би то могао да буде увод у „нову Либију”, у војну интервенцију која би у региону могла да изазове прави карамбол.

У свакодневним дипломатским контактима Анкара покушава да убеди своје савезнике у НАТО-у да Сирија, за разлику од Либије, има посебан стратешки положај и значај у региону Блиског истока. Она лежи у троуглу проблема, који тињају деценијама, које би војна интервенција могла да запали: између Палестинаца и Израелаца, подела у Ираку, као и у Либану који поново пролази кроз изазове.

Интервенција би могла да изазове грађански рат, сукобе између разних фракција (алевита, сунита, Курда), у коме се не би знало ко у кога пуца, поготово што би главну реч могли да добију исламски екстремисти разних фела. Такав сценарио, на који указују у Анкари, сигурно би се прелио и у Турску која је 2009. године укинула визе са Сиријом и са којом дели границу дугу 850 километара.

Премијер Тајип Ердоган је на жеравици: разапет је између свог великог пријатеља Башара ал Асада и стварности која из дана у дан показује да опозиција у Сирији све више диже главу. Анкара, готово свакодневно, позива режим у Дамаску да одмах изађе у сусрет захтевима народа, да изврши демократске реформе. У последњим изјавама се говори о потребу „шок терапије”, јер сутра већ може да буде доцкан.

Приметно је, међутим, да Анкара засад не тражи одлазак Асада, као што је то, готово од првог дана, чинила када се радило о судбини Хоснија Мубарака и Муамера Гадафија. То није случајно. У овом тренутку се у Дамаску не види личност која би била у стању да одржи, какву-такву, равнотежу снага у ровитом региону.

Тога као да су многи свесни и у међународној заједници. Одлазак Асада, такав какав јесте, сигурно би истог часа отворио врата за „репризу Ирака”, фракцијске борбе у којима би главну реч могли да добију исламистички фанатици и терористи, упозорава се у Турској.

Анкара засад нема званичне контакте са опозицијом у Сирији. Али, последњих дана као да, иза јавних кулиса, одшкрињује и та врата. Слично се догодило и у Либији, када се схватило да Гадафију полако измиче тепих испод ногу. Власти су прошле седмице прећутно дозволиле да се у Анталији, граду на истоку земље, одржи конференција представника опозиционих група из Сирије и из иностранства.

Упоредо са дипломатском офанзивом, Анкара не затвара очи пред реалношћу на терену: у току су опсежне припреме и за најгори сценарио. Југоисточна Анадолија се већ нашла под притиском избеглица из Сирије: према најновијим извештајима локалних медија границу је прешло више од хиљаду Сиријаца, јуче 122... досад укупно више од 1.400 жена, деце, старијих особа. Међу њима је било и 30 рањеника који су смештени у локалне болнице.

„Развој у Сирији је тужан. Ми то пратимо с великом забринутошћу, али у овом тренутку не размишљамо да затворимо врата”, изјавио је премијер Ердоган.