Три штрајка

Оног часа кад су пољопривредници у штрајку сменили свој преговарачки тим, постало је јасно да с владом, с којом су тикве садили, неће брати труле компромисе. За све будуће штрајкаче, али и за владу, овај успели штрајк има три наравоученија.

Прво, штрајк мора бити праведан, то је питање циља. Влада је погазила пропис на који је сама себе обавезала, о субвенцијама сваког пољопривредног добра у власништву до 100 хектара, смањујући очекивану суму за 90 одсто! Успевши у штрајку, пољопривредници нису само обезбедили првобитно уговорени новчани износ за себе него су и владу призвали одговорности – што је добробит за читаво друштво. Но, рђаву процену владе, или њено рђаво пословање, друштво ће платити позајмицом из сопственог буџета за наредну годину.

Друго, штрајк морају осетити сви грађани, то је питање средства. Пољопривредници су закрчили друмове и омели саобраћај, гдегод га обуставивши потпуно, гдегод делимично. Време је новац, то је нарочито знано онима који би своје производе требало да испоруче далеко и у предвиђеном року. Ипак, током овог штрајка није мањкало стрпљења и солидарности. Упркос личним невољама при путовању или трговини, грађани су подржали и циљ и средство штрајковања пољопривредника.

Треће, штрајк је социјални, а не идеолошки чин, што је питање политике. Још увек је живо сећање на оне који су из фабрике у Раковици на митинг испред тадашње Скупштине СФРЈ дошли као радници, а с њега, после говора Слободана Милошевића, отишли као Срби! То је била иницијација у паклени обред националистичке идеологије која је, готово две деценије, српску привреду и културу уништавала десетоструко брже него што је трајало њихово конституисање. Пољопривредници су се после штрајкаимањима вратили као радници! Додуше, једни као земљопоседници и власници средстава за производњу, други као најамници.

Према најави синдиката, требало је да отпочне и штрајк полицајаца, чији су захтеви слични захтевима пољопривредника: влада треба да испуни своју дужност. Многим полицајцима, између осталог, већ осам месеци нису исплаћене дневнице за оне одласке из места службе у друго, где су „чували ред и мир“ током високоризичних јавних окупљања.

Ако би, попут пољопривредника, и сами штрајковали тако да то сви грађани осете, нема сумње, штрајк би био успешан. Циљ му је праведан и неидеологизован.

Док је штрајку пољопривредника било потребно неколико дана, а полицајцима довољно само да га најаве па да се договоре с Владом, штрајк радника крагујевачке фабрике „Застава оружје“ био је пре завршетка већ у својој трећој недељи, а у средствима јавног информисања поклањало му се све мање и мање пажње. Оружари су најавили протестно окупљање у Београду, испред зграде Владе Републике Србије, и позвали да им се прикључе „радници, незапослени, студенти, пензионери, жртве транзиције, као и сви осиромашени, заборављени... “. Могао је тада њихов протест да промени средства и добије нови облик, међутим, све оно што су дотад чинили говори да постоји битна разлика између њиховог штрајка и два претходно поменута. Пођимо од његових средстава!

Радници „Заставе оружје“ својим штрајком нису утицали на промену уобичајеног понашања осталих грађана. Они штрајкују изоловано, у кругу фабрике, и то запосевши магацине крцате убојитим направама (један телевизијски снимак, поразно, показује неколико штрајкача, поред сандука са муницијом, док играју партију шаха). Овај потенцијално смртоносни, самоубиствени и непродуктивни начина штрајковања радника наменске производње умногоме подсећа на недавни штрајк жеђу и глађу Томислава Николића. Аутистичност овог штрајка говори, заправо, о његовом циљу.

У писму које је 13. маја Синдикална организација „Застава оружје“ упутила председнику владе, стоји и ово: „Познато је да војно оружје, као специфичан производ, има карактер политичке робе, и да се продаје уз сагласност пре свих Америке, која исказује нарочити интерес, па је одлуком Стејт департмента при амбасади САД у Београду постављен стални представник програма контроле извоза чија је надлежност и Србија, како би пратио укључивање нашег региона у процесе извозне контроле (...) Сама компликованост у процедурама и начину издавања извозних дозвола не сврстава нас у исти ниво са предузећима која своју робу могу да продају на слободном тржишту.“

Да би нам постало јасније о чему је у овом смушеном писму реч, подсетимо се да је пре две године фабрици „Застава оружје“ онемогућен уговорени извоз „политичке робе“ у Либију, вредан 37 милиона долара, услед забране управо од стране поменутог „сталног представника програма контроле“. Колико би тек „политичке робе“ ова фабрика могла да извезе у Либију данас! Којој страни, то је питање.

Да ли оружари теже да штрајком постигну још нешто осим редовних исплата зарада и предупређивања најављених укидања радних места у фабрици? Да ли, можда, траже да влада буде бољи дилер њихових производа?

Позадина проблема оружара је и идеолошка. У њиховом изненађујуће брзо постигнутом договору са представницима Владе, она остаје скривена.