Саркозијев џогинг: у шортсу до Јелисејске палате

Приче су постале толико атрактивне у нашој култури да се неки људи брину да би могле да замене рационално размишљање. Овом књигом хтео сам да опишем нови период историје, једно донкихотовско путовање и борбу са лажним причама, каже Кристијан Салмон, француски теоретичар, аутор књиге „Сторителинг (или причам ти причу)“ у којој разобличава рекламну манипулацију својствену нашем времену, поготово у политици.

Више није важно колико вредиш, него какву причу причаш о себи макар она била (а углавном јесте) чиста манипулација! „Сторителинг“ је појава иза које се крију како менаџери великих компанија, тако и политичари. Они су велики „сторителери“. Кад вам ваш менаџер прича о технолошком вишку, он заправо крије своју неспособност да успешно води компанију. Када политичар почне са својим говорима, зна се: није способан ништа да уради. „Сторителинг“ је одговор на кризу, он замагљује реалност, неспособне представља као способне, а по потреби и обрнуто, закључује читалац.

Ова књига објављена је и код нас у издању „Клија“, а исти издавач ће ускоро објавити и Салмонову „Стратегију Шехерезаде“, наставак „Сторителинга“, у којој је аутор, као што сам каже, покушао да направи колективни портрет нове генерације политичара, постдемократски, једну врсту мутанта после смрти политике, који је једном ногом у Гутенберговој галаксији а другом у веб-сфери.

Кристијан Салмон, теоретичар, писац и истраживач у Центру за истраживање за уметност и језик (ЦНРС) у Паризу, гостоваће у Београду 15. јуна у Француском институту, док ће следећег дана говорити студентима ФОН-а. Основао је Међународни парламент писаца, организацију која се залаже за креативну слободу писаца широм света. Био је књижевни критичар у листу „Либерасион“, а  данас пише колумне у „Монду“.

У књизи „Сторителинг” покушавате да објасните велики утицај „сторителинга“ на политичке говоре у САД. Да ли је по вама и Барак Обама „сторителер“?

Обама – то је уметност „сторителинга“ доведена до саме сржи! Његов саветник Дејвид Акселрод, којег „Њујорк тајмс” назива „Обаминим проповедачем”, створио је праву легенду: легенду глобалног човека у ери глобализације. Режирао је путовање свог хероја: Хаваји, Џакарта, Лос Анђелес, Чикаго, Вашингтон. Уједно је то и путовање кроз време, са освртима на знаке који подсећају на Абрахама Линколна или Мартина Лутера Кинга и тиме Обаму уписују у америчку историју. Интелигентна употреба Интернета дозволила је да Обамина кампања буде тако успешна. Треба разумети да оно што ја називам „сторителинг машином” не садржи само причање прича.

Који политичари су данас највећи „сторителери”?

Тешко је направити хијерархију међу политичким „сторителерима“, али можемо навести Клинтона, Буша, Блера, Берлусконија, Саркозија… Има довољно аргумената да се ту нађе и Сара Пејлин.

У хипермедијским друштвима, преплављеним непрекидном плимом информација, способност прављења једне политичке визије није повезана са рационалним аргументима, већ је причање прича постало кључ освајања моћи и извршења. За политичаре као и за новинаре, мање је важно да информишу јавност о извршним одлукама. Више је ту реч о креирању царства које ће опчинити, о народу хероја и антихероја, у коме је грађанин-актер позван да учествује као читалац заробљен причом. Председничка кампања је један велики фестивал причања у коме су медији истовремено и актер, и хор, и јавност. Кандидат који победи је онај чије су приче дошле до највећег броја бирача.

Поменули сте Саркозија, којег у књизи називате „глумцем председником“. Да ли је он тренутно највећи „сторителер” у Француској?

Од тренутка када је у мају 2007. године џогирао у шортсу и трчећим кораком се попео уз степенице председничке палате, па све до организовања самита Г-8 који је ојачао његову председничку позицију, „сезона саркосизма” конституисала је један богат фељтон пун контраста. Променом стила и политичким преокретима, он непрестано редизајнира слику председничке функције током три године. „Добар глумац, добра потка, добра прича.“ То је тајна политичког маркетинга, као што каже Кристоф Ламбер, члан Саркозијеве стратешке јединице задужене за пи-ар. „Треба применити законе филма на политику и од политике направити спектакл.” Ни Жак Сегела не мисли другачије када  за једну председникову телевизијску емисију тврди: „Неуротични народ ће присуствовати зачуђујућој емисији.”

Термини „сцена”, „сценарио” или „сторилајн” који су припадали свету ТВ серија завладали су уводним чланцима о политици. Да ли нам то говори да нас лоши режисери насилно гурају у сапуницу чију бесмисленост видимо, али немамо моћ да је „скинемо” са програма?

Има нешто хипнотично у форми причања. Моћ једне приче није само у анегдоти коју она носи са собом. Довољно је помислити на Хичкокове дивне наративне машине да бисмо се присетили да су напетост, ишчекивање и ефекат изненађења у основи онога што одржава пажњу читалаца. Они који раде употребу стратегије причања, маркетиншки стручњаци, менаџери или политички комуниколози не задовољавају се само причањем прича. Они улажу напор да „саграде повезане секвенце“, како каже Никола Саркози, што значи да савладају наративну тензију догађаја и сачувају што је могуће дуже пажњу јавности.

Да ли је „сторителинг“ само бег од одговорности пошто у књизи лепо рекосте да именовање новог председника од сада више личи на улазак у роман него на преузимање дужности?

У саркосизму се сваког дана одговара на проблеме не помоћу пројеката и решења него помоћу „елемената језика“, интерпретација и прича које мењају перцепцију стварности. То су такозване политике заробљавања пажње које све више и више минирају функционисање демократије.

Али ове политике пажње нису више привилегија једног наратора, уникатног, опремљеног јеном врстом наративног монопола. Оне су направљене од једног одашиљача различитог интензитета, који свако употребљава за свој рачун, покушавајући да наметне мишљење и да мобилише пажњу јавности. Године 2005. ураган „Катрина” је спровео у дело за неколико часова све оно што је Џорџ Буш рушио својим многобројним великим дипломатским грешкама током свог мандата. „Моменат ’Катрина’“ једног председника постао је метафора краја мандата пре времена. Он слика онај моменат када један председник губи истовремено поверење бирача и свој кредибилитет као политички наратор. То је оно што је стигло Тонија Блера и Џорџа Буша јуче и оно што стиже Силвија Берлусконија и Николу Саркозија данас.

Ви, дакле, предвиђате крај тих стратегија?

Инфлација прича руинира кредибилитет наратора. Годину дана пред изборе Саркозијева популарност је на дну лествице, показују истраживања. Сада када је његова жена трудна, он може покушати да изазове симпатије изигравајући срећног тату, али прича такође може да се окрене против њега: Французи ће можда пожелети да му дају родитељско одсуство.

Да ли сматрате да је и афера с Домиником Строс-Каном само једна велика манипулација с циљем да се из политичког живота уклони човек који је могао бити претња Саркозију на изборима 2012?

У Француској је згранута штампа плакала над нестанком свог омиљеног кандидата, а 57 одсто Француза је помислило да је реч о политичкој завери у циљу елиминисања Строс-Кана из изборне трке. Други су помислили да је лидер ММФ-а био жртва замке. Причало се још о свему и свачему. Строс-Кан може бити крив или невин за оно за шта га оптужују. Чак и да га правда опере од оптужби, његов политички пад илуструје дубоку кризу политичког сектора, па можда и сам крај представничког система. Демократије су болесне. Амерички социолог Ричард Сенет је већ седамдесетих година најавио овај пад јавне личности, предвиђајући долазак профаног облика харизме која више неће црпети корене из колективне историје већ из биографије и личних квалитета политичког лидера.

Хоћете да кажете да би случај Доминика Строс-Кана могао да буде и прекретница у политичком животу?

За мене овај светски догађај и безброј коментара које је изазвао означавају један мучан крај епохе, оне у којој је политика још имала разума. Пад јавне личности у свет интиме, мешање приватног и јавног живота, злоупотреба „сторителинга“ довела је до ужасне сцене да видимо човека, који је све до тада био на врхунцу моћи, између четири полицајца, са лисицама на рукама. Није реч само о Строс-Кану који је био изложен јавној срамоти, већ о политичарима генерално. Уосталом, после ове афере двојица политичара у Француској такође су оптужени због сличних ствари. Први, министар, оптужен за сексуално узнемиравање, морао је да поднесе оставку, док је други, бивши министар, јавно оптужен за педофилију. И то је, без сумње, тек почетак. Кад демократија уступи своју армију медијима, она постаје њихов талац. То је врста зле коби актуелне политике коју је Жан Бодријар перфектно дијагностиковао: онај ко прави спектакле, од спектакла ће и страдати!