Кип слободе у соларијуму

„Ако они желе рат, ми желимо мир. Ја само покушавам да повратим нешто од мог националног достојанства.”

Ово је на „Фејсбуку”, дан пре него што је погинуо у уличним немирима написао египатски уметник Ахмет Басиони (1978–2011) чији је рад изложен у павиљону Египта на овогодишњем 54. бијеналу у Венецији. Ахмет Басиони је годину дана пре револуције током 30 дана изводио перформанс трчања у месту са сензорима инсталираним у обући и на телу, са намером да тај акт преведе у визуелни кодирани дијаграм. Паралелно уз овај перформанс у павиљону Египта емитују се снимци са трга Тахрир, где је 28. јануара Ахмет Басиони снимајући преломне историјске догађаје погинуо. Из египатског павиљона се излази са осећањем туге и потресености, али са уметничког аспекта можда баш овај рад представља прекретницу у досадашњој излагачкој пракси ове земље фокусиране претежно на изразито традиционалну презентацију.  

Број земаља учесница увећава се сваким бијеналом, па је овог пута било 89 националних презентација и 82 уметника на централној изложби по избору уметничке директорке Биче Каригер (Швајцарска). Тему централне изложбе Биче Каригер дефинисала је као ИЛУМИнације (ILLUMIinations) као игру значења речи светлост и нације. Централна изложба постављена је, уобичајено, у централном павиљону у Ђардинима и некадашњем индустријском објекту Арсенали.

Први призор пред посетиоцем који улази у централни павиљон јесу три велике Тинторетове слике. „Тинторето је светлост, али и начин на који је светлост представљена – нематеријалност, интензитет, епифанија”, каже Каригерова. Присуство Тинторета у бијеналском свету савремене уметности уметничка директорка такође тумачи и  као могући чин провокације у односу на савремену уметност и њену самодовољност, односно као могућност узајамног дијалога.

Лоран Хеђи, директор Музеја у Сент Етјену, у изјави за наш лист прокоментарисао је централну изложбу као „некохерентну и недовољно квалитетну”.

„Изложба у Арсеналима је хаотична, а централни павиљон не разумем. Можда зато што има много људи, не бих још судио. Бијенала која су радили Бонито Олива, Жан Клер и Ђермано Челант имала су прави концепт, за разлику од ових потоњих која све више представљају квантитативну акумулацију”, рекао нам је Лоран Хеђи.

На централној изложби у Арсеналима издвајају се радови награђеног Кристијана Марклаја „Сат” са пројекцијама чувених светских јавних сатова и инсертима из познатих филмова  са кадровима и ликовима фокусираним на време, невероватан доживљај у клаустрофобичном лифту индијског уметника Џиџија Скарије, као и сличан осећај у мрачном амбијенту на гуменој подлози са једноличним пискавим звуком који је креирао такође награђени Харун Мирза (Сребрни лав). Пажњу завређују и Томислав Готовац односно Антонио Лауер и BADco у павиљону Хрватске (смештен у Арсеналима), препарирани  голубови Мауриција Кателана у свакој соби централног павиљона, видео-инсталација Пипилоти Рист...

Током тродневног вернисажа редови који се формирају испред појeдиних павиљона у Ђардинима стрпљиво се чекају и по два сата. Толико смо, на пример, стајали да бисмо ушли у павиљон Велике Британије који је уметник Мајк Нелсон претворио у аутентични амбијент караван-сараја из 17. века, слично пројекту који је представио пре осам година на бијеналу у Истанбулу. Уметник је везу између Венеције и Истанбула пронашао у чињеници да су оба ова града некада били велики трговачки центри на оси исток–запад и обратно.

Редови испред павиљона не значе да ћемо унутра обавезно видети и добру уметност. Уметничке интервенције су често конструисане тако да дозвољавају улазак малог броја посетилаца, али су редови, намерно или не, свакако у функцији доброг маркетинга.

Чекало се и за улазак у павиљон Немачке који је освојио „Златног лава“ за најбољи национални павиљон, мада се у интерним нагађањима на овај павиљон није типовало. Немачки павиљон је такође реорганизован изнутра и споља. Уместо „Германија” стоји натпис „Егоманија”. Унутра је смештена монументална инсталација „Црква страха за странца у мени“, као симбол страха уметника Кристофа Шлингенсифа од болести тумора од које је и преминуо у августу 2010. године, па је изложбу довршила кураторка Сузана Генсхајмер. Шлингенсиф је био веома познат и као политички активиста и између осталих и редитељ филма „Немачка трилогија” у коме се разрачунава са немачким расизмом и ксенофобијом од Хитлера до пада Берлинског зида.

Стрпљења је требало и испред павиљона САД где на изложби „Глорија” уметници Џенифер Алора и  Гиљермо Калзадила кроз перформанс, скулптуру, видео и звук, као и учешће правих атлетичара у перформансима, заузимају ироничан став према глобалној трговини, националном идентитету, милитаризму, култу тела, уз употребу реквизита из фитнес центара и козметичких салона. У соларијуму је и „тамнопута” Статуа слободе.

Испред америчког павиљона постављен је изврнути тенк, а на гусеницу је одозго постављена трака за трчање на коју се у једном тренутку пење атлетичар и џогира.

Као потенцијални фаворит овогодишњег бијенала неретко је, интерно, спомињан чувени Кристијан Болтански који је излагао у павиљону Француске инсталацију под називом „Chance”, са нагласком на двоструко значење у енглеском и француском језику, као случајност односно срећа.

Павиљон је „премрежен“ челичном конструкцијом кроз коју се, као у некој штампарији креће трака са портретима новорођених беба чији су ликови преузети из пољских новина. Повремено се чује звонце, трака се зауставља на лику једне бебе и њено лице се појављује на монитору. Једно дете је изабрано случајем, за добар или лош живот. Дигитални бројеви са једне и друге стране челичне конструкције у зеленој боји показују број рођених, а црвени број свакодневно умрлих у свету. Резултат је 200.000 новорођених спрам умрлих.

„Ако не верујете у судбину, не верујете ни у срећу, ни у случајност“, каже Кристијан Болтански.

На наше питање зашто је изабрао баш пољске бебе, одговара – „случајност“.

Кристијан Болтански изјављује да настоји да се бори против Бога, а не да прихвата његову снагу:

– Ако Вас боли глава, узећете аспирин, а ако узмете аспирин то значи да се борите против Бога – кратко објашњава за „Политику” Кристијан Болтански.

Павиљон Пољске био је ове године специфичан зато што у њему први пут наступа уметник који није Пољак. Реч је о израелском уметнику Јаелу Бартани који је представио филмску трилогију о замишљеном Покрету јеврејског препорода у Пољској, односно о позиву да се три милиона Јевреја врати у Пољску, земљу својих предака. Филмови се баве односом Европе и Јевреја у данашњим условима глобализације.

Овогодишњи бијенале у Венецији запамтићемо пре свега по награди Уникредит групе која је на свечаности у палати Граси додељена Драгољубу Раши Тодосијевићу, што подразумева откуп једног рада за колекцију Уникредита. Српски павиљон „Светлост и тама симбола” са монументалним инсталацијама Раше Тодосијевића понудио је чисту и прегледну поставку, за разлику од других павиљона, који су често били конципирини у форми лавиринта или архитектонских (ре)конструкција. Запамтићемо га и по присуству Марине Абрамовић у павиљону Црне Горе и њеном пројекту „Обод и бистре воде” за фабрику „Обод” на Цетињу која ће постати центар за уметност перформанса, по ретроспективи Џулијана Шнабела у музеју Корер, предавању Салмана Руждија, а можда и по штрајку „градског превоза” – вапорета, дан уочи почетка бијенала када пристиже већина гостију који су били принуђени на разне варијанте сналажења.