Са ћилима до звезда

У свом новобеоградском стану, који се налази преко пута Пословног центра „Ушће”, спрема улоге, а на имању у Јајинцима са сестром Зојом и пријатељима, наша позната глумица овенчана бројним наградама, Ђурђија Цветић, негује руже, гаји воће и поврће, а у јесен – испече и ракију.

У почетку је све било игра, јабуке су опадале са грана и трулиле, па је требало нешто учинити са њима. Сетиле су се, Хемингвеј је пио калвадос, ракију од јабука, па зашто не направити и калвадос у Јајинцима, барем је јабука било на претек. Али, требало је наћи и казан. Мештани нерадо дају своје, а и када дају узимају ујам, па су се уз помоћ пријатеља дале у потрагу и купиле код Новог Сада један од 120 литара.

– Ове године пећи ћемо прво ракију од кајсије, па после и од шљиве, не буде тога много, око двадесетак, тридесет литара. То нам је занимација и поклон за пријатеље, да се правимо важни, да кажемо „ово је наша ракија” – прича нам Ђурђија, која често зна да упали кола па преко „Газеле” и „Аутокоманде” запути се на имање, кад обавезе дозволе.

Њен отац Милија је све до своје смрти 1999. године бринуо о земљи, које има подоста, цео хектар, па тражи пуно рада, имање је захтевно за одржавање. Испрва је хтела да га прода, али су је пријатељи убедили да га задржи, згодно је за излете и боравак у природи, близу је центра града – и обећали су јој да ће помагати.

Прадедовина је лековита

Сада има цео повртњак ружа, гаји разне сорте јабука, кајсија, малине, па поврће, блитву, першун, парадајз је одавно расађен.

– То је моја прадедовина. Прадеда Благоје је део свог имања оставио мојој баки Бисенији, а од баке је остало нама. Мој таја је одлазио тамо сваки дан, бринуо се о воћкама и то му је продужило живот. Ја сам ишла на готово и нисам ништа радила, али сада све више схватам колико је лековито бити и на земљи, са биљкама. Уз помоћ пријатељице Маре и њеног мужа, моја сестра и ја смо прво кренуле да оплемењујемо двориште, али сам ових дана тужна што су пале оволике кише па су ми руже попадале, а биле су тако лепе, у разним бојама, беле, лимун жуте, розе, љубичасте, оранж... Мораћу да их орежем и прскам јер их нападају ваши и нека чађавост, каже глумица.

Ђурђија Цветић је детињство проводила у Београду, а летовања у оближњој Пиносави, родном месту њеног деде по оцу. Није имала лутки, па је морала да их замишља. У Пиносави је спавала испод ведрог неба, на ћилиму и слами и уживала да гледа у звезде и да машта.

– Једна од мојих нана имала је кућу поред гробља. О сваком споменику имала је неку занимљиву причу о неком несретном студенту, или сеоском момку који је волео неку девојку, па је добио туберкулозу… нисам се плашила гробља иако сам била дете, упијала сам те приче о људима као да сам их сама познавала. Дању се играла са децом из фамилије, а увече опет приче, обично о вампирима, или о вилама које играју на некој сеоској раскрсници, па ако дођеш тамо ухвате те у коло… Све се то упија, ни сама не знам колико много... Понекад помислим како је фантастично што ова деца данас имају компјутере, али бојим се да их то негде не осиромашује, јер им је све дато, образованија су него што смо ми били, али да ли су и маштовита, то не знам, не могу ни да судим јер немам деце, али кад ме питају откуда ми долази сва та машта, ја само помислим на моје село где сам проводила детињство – одатле је моја машта – каже Ђурђија Цветић.

Послератних година за море се није имало, била су сиромашна и тешка времена, у време Информбироа њен отац је остао без посла. Али носила је дар који се још у детињству пробијао, тражио начин да исплива. Са децом из зграде у Цвијићевој правила је приредбе, умела је лепо и да пева, постала је и члан културно-уметничког друштва и драмске секције у гимназији. Уписала је Академију, позоришна сцена јој је постала највеће уметничко испуњење.

Глуми у шест представа

Време њене младости обележила је љубав за цео живот. На студијама је упознала Авду Мујчиновића, касније позоришног критичара, и уредника Културне рубрике у „Политици Експрес”. Авдо је преминуо 1997. године, али још среће његове пријатеље који јој кажу да им много недостаје. Тада помисли, колико тек њој недостаје. Имао је, каже, невиђену нежност и разумевање за људе, радио је са младим људима и увек је волео да их посаветује, упути, да им помогне.

Авдо никада није писао критике представа у којима је играла његова Ђурђа, али је зато умео да спрема по кући, да кува, кад год би се приближила премијера, како би помогао супрузи.

– Једанпут је дошао на генералну пробу, спремали смо Богојављенску ноћ, режирао је Јагош Марковић. Само нас је погледао и рекао „јесам ли ја због овога месец дана кувао”. Ништа му се није свидело, искритиковао нас је, али нам је дао и неке савете, и мени и редитељу. Ја сам то усвојила, а и редитељ и представа је била фантастична, чак је Јагош добио награду за режију „Бојан Ступица” – каже Ђурђија Цветић.

Провели су заједно 32 године, заједно су стасавали, формирали заједнички укус, волели исте ствари, због неких се и препирали, али и долазили до истих или сличних закључака. Некада се нису могли сложити, Авдо би задржавао своје мишљење, а Ђурђија своје.

– Био је одличан критичар и добро је познавао позориште. После премијере увек сам прво тражила његове очи, ако сијају онда је уреду, ако видим да гледа тамо-вамо, знам да сам упропастила ствар – сећа се.

Сада и њу, глумицу са великим искуством и бројним наградама зову да оцењује младе глумце, да буде члан жирија.

Игра у шест представа, две у Београдском драмском, две на Славији и две у матичном, Југословенском драмском позоришту, чији је доживотни члан. Посебно воли „Дон Крста”, јер игра са доста младих глумаца, који су, како наглашава, бриљантни.

– Увек смо имали јаке глумце, и сада у сваком позоришту, где год погледам, пристижу нови, не само у Београду, већ и у мањим местима у унутрашњости, има јако пуно талентованих – истиче Ђурђија.

Иако је у пензији, наша саговорница каже да не може да се жали. Доста ради.

Остала је верна машти и игри, и на сцени пред публиком, и у повртњаку, са својим ружама...

-----------------------------------------------------

Бањалука, Подгорица, Сомбор…

Волела је да игра не само у Београду, наступала је и у Сомбору, Бањалуци, Подгорици... У Црногорском народном позоришту играла је краљицу Милену у представи „Принцеза Ксенија од Црне Горе”, а партнер јој је био Миша Јанкетић као краљ Никола. Представа је извођена пет година, и била би још дуговечнија, да се Мира Ступица, која је такође играла у њој, није разболела. Остала јој је драга и Бањалука јер је тада, на почетку каријере, наступала као Коштана у истоименој представи.

------------------------------------------------------------------ 

Награда и за улогу мушкарца

Уместо романтичних увек је више волела ликове са тешким проблемима или неком несрећом у животу, драматичних судбина попут  Алдонзе из „Човека од Ла Манче”, страсне Дездемоне, Пем у представи „Спасени”, или Дикси, девојку са улице. Главна улога у Држићевом „Скупу” у режији Јагоша Марковића, представи у којој је играла мушкарца, донела јој је годишњу награду „Милош Жутић”Југословенског драмског позоришта. Добитница је признања „Жанка Стокић” и многих других. У позоришту и на филму остварила је низ значајних улога. Играла је у филмовима: „Октоберфест”, „Stand by”, „Боље од бекства”, „Сенке успомена”, итд.

У златно доба телевизије играла је често у драмама које су се емитовале понедељком, серије су је заобилазиле, мада је глумила у култној „Грлом у јагоде” Срђана Карановића, коју, како каже, воли и генерација њених сестрића.

Као одлична певачица остварила је и два значајна музичка пројекта: „Сентиментално путовање” и „Београде, бели мој лабуде”.