Килавци потиснули караконџуле

Некада давно, људи су веровали да између „овог” и „оног” света земљом обитавају чудесна створења обдарена магичним моћима – дуговечношћу, натчовечанском снагом, способношћу да постану невидљива, да зачарају (на добро или зло), да утичу на временске прилике или мењају лик по жељи, да ускисну млеко, али и залече ране… А онда је стигло модерно просвећено доба. Светом су загосподариле Наука и Технологија, решене да разоткрију све тајне природе.

Виле, бабароге, русалке, караконџуле, утваре, чуме, аждаје, дивови, патуљци, водењаци, суђаје, змије чуваркуће, вампири, вукодлаци, дрекавци, букавци, цикавци, јауди, серпене, валгоре, клетници и њихова многобројна сабраћа и посестриме протерани су са балканских ливада и планина, из шума, река и језера – у митове, легенде и бајке. Дуго су тамо животарили, неки и одатле ишчезли, док их нису поново „открили” сакупљачи народних предања, етнографи и писци. Уз њихов труд и вештину и машту овдашњих илустратора, митска бића су оживела у књигама „Але и бауци” Александра Палавестре, алиас А. Пераграш – прочитано унатрашке „шаргарепа”,и Растка Ћирића,„Виле и змајеви” и „Прогнана бића” (из „Српске трилогије“) Миленка Бодирогића и у, најновијој, „Заборављеној гори” Милисава Поповића.

„Растао сам у породици у којој се о битурну, алебима и усољеницима причало не само као о бајковитој сени страха... Сад видим да су бака и ђедо покушавали да сачувају и на унучад пренесу зрно незаписаних, из наших сећања некако прогнаних веровања о свету који је некад обитавао тик уз наш довратак. Пожелео сам да вратим у живот та створења: злокобну Морену, моћне Старпање, храбре Гилзвите, жртвеног Калдуна, демонског Загривука и многу другу аветску братију.

Покушај да уз дозу пркоса професорима који су нас учили о изузетним митовима света покажем колико је наше врело богато добром магијом, један је од главних точкова инспирације у настанку „Заборављене горе”, књиге о митским бићима древног Балкана”,вели Милисав Поповић.

Страшила у нама и око нас

Док су бића из народних предања,чија су злодела, доброчинства, клетве, мангуплуци и чаролије плашили или забављали наше претке, полако нестајала, њихово место су заузела мање страшна, али једнако непредвидљива и невидљива,а свеприсутна савремена „бића о којима мало знамо“, да употребимо наслов популарне књиге Воје Жанетића. Она опседају малу децу, понекад и одрасле, изазивајући болест сталног кашњења–касничара, терајући гласне жице оболелих да уместо говора производе гњавеж–угњав или правећи неред у глави и по соби –хаосара. Жанетић је својевремено запазио, проучио и детаљно описао, а Добросав Боб Живковић нацртао,и друге сличне напасти – времеждера, закера, нећеједа, малерушу, килавце и пундравце.

А сада су пред читаоцима нови „андраци“ које је под називом „Не знам шта ми би“ једнако духовито представио Александар Милајић, већ познат читаоцима по урнебесној збирци запажања из брачног живота „Лети, лети… прабаба”.

Према томе шта раде, коме раде и какви су аутор их је поделио у осам група. У првој су бића која нам улепшавају или кваре свакодневни живот, а међу њима андрмољ (скупља свакојаке ситнице из домаћинства, нарочито воли распарене чарапе и папириће са важним белешкама),дух из судопере, језа, неиздрж, кикот, мук, звијук,  згубидан, плетисанка, квасна вила.Другу („Фамилија наша насушна“) чине килави Радован, Мајка Мара, Тата Мата, Мајстор Квариш, Максим (онај што лупа по дивизији) и Радио Милева. У „Галерију баба“ Милајић је сместио некадашње музе које су се, кад су остариле, претвориле у Абрашевићку, Уштипкару, Савету, Сањалицу, Невесту, Докону бабу, Наџак бабу, Мисирску бабу и Много Бабица („нападају у крдима, увек их има тамо где се одвијају било какве групне активности… а за собом остављају килаво дете”).

„Бестијаријум“ обитавају бела врана, црна овца, црквени миш, лења буба, бесне глисте, ћорава кока, тринаесто прасе, зјале и друго звериње већ познато у нашем народу, али и неко које је Милајић први именовао, као што су изнебух или змијожаба („код жртава изазива хроничну хипохондрију и склоност теоријама завере… а храни се туђим временом“).

У „Хербаријум” су покондирена тиква, пишљиви боб, бисерна диња (чији се плодови из незнаног разлога бацају пред свиње), бела лала и виртуални лук (онај што га нико није нит’ јео, нит’ мирисао). „Лапидаријум” граде камен на срцу, камен спотицања, луди камен, камен темељац, гробичак и зид ћутања, у „елементарне непогоде” писац је сместио сујету, љубав и бес, а „на крају крајева“ су, логично, смрт, кашика („прича се да Смрт поседује невероватну збирку свакојаких кашика, кашичица, кутлача, а и покоју виљушку, које су самртници бацили у оваквим приликама“), котао (онај што обавезно „крепа“), чабар, коса, сат и Чича Мича (којим се завршава свака прича).

Бајка за „дорасле”

Како је настала збирка ових необичних а ипак препознатљивих креатура?

„Српска и уопште словенска митологија обилују разним бизарним и морбидним бићима,али и код нас се, нарочито међу младима, некако „запатила“ епска фантастика са Запада. Гноми и тролови су постали познатији него „наше” русалке или дрекавци! Срећом, етнографи су сачували у стручној литератури ова митска бића из народних веровања, а писци и илустратори их „васкрсли” у својим књигама.

Ја сам, међутим, имао другачију идеју: да пишем о фантастичним бићима која живе у нама самима и око нас, муче савременог човека и нагоне га да ради и говори оно што не би требало… шаљиву и, захваљујући дивним цртежима Бојане Димитровски, маштовиту „бајку за дорасле”, али забавну и деци”,објашњава Александар Милајић.

Као главни „споредни лик“ у овој бајци се, вољом илустраторке, појављује Зигмунд Фројд, отац психоанализе, који ћутке прати појаву „андрака” из човекове подсвести, а понегде је и њихова случајна жртва.

„Бајка јенастајала доста дуго, јер смо је правили у слободно време. Обоје волимо митологију, и највећи је изазов био како изабрати бића која ћемо представити. Александар ми је препустио да се одлучим за она која ме као илустратора највише инспиришу”,каже Бојана, иначе дипломирани сликар и добитник многих награда (поред осталих за визуелни идентитет манифестације Ноћ музеја, „Златно перо” за илустрације у „Политикином Забавнику“, награде за најбољи традиционални стрип на Међународном салону стрипа у Београду…).

Тако су за неку наредну књигу остављени Дара и Мара, Алајбегова слама, Врбопуц…