У немилости власти

Док размишљам о Бранку Лазаревићу, мисли као да се рачвају према спиралном сазревању времена и одгонетању дубљег смисла околности да је славни естетичар тај дуги и последњи период свог живота провео управо на обали мора. Оба правца размишљања, још увек магловита, али с јасним импулсом, сусрећу се у једној конкретној тачки у простору и времену, на оном малом жалу на Топлој, испод бронзане скулптуре купачице окренуте према мору, одмах иза тунела из кога је, у доба мог детињства и Бранкове старости, непосредно после писка, уз тутањ и тешко дахтање своје локомотиве избијао гарави "ћира", увек пун морнара у белим униформама које и сад видим како машу кроз прозоре.

И можда је управо то оно место где сам, као дечак који је туда углавном протрчавао, видео старијег човека у пругастој мајици, с беретком на глави, стамене грађе, дакле баш као на слици Воје Станића, како стоји ту и објашњава нешто окупљеним средњошколцима или, док протрчавам, видим га, овако накнадно, с раздаљине која дели овострано од оностраног. Како стоји на том истом месту сасвим сам и гледа у правцу изласка из залива, налик на Гетеову Ифигенију на Тауриди, душом својом земљу Грка тражећ, или попут Овидија у Томима, размишљајући о варварима који зими прелазе залеђени Исар, Фисон реку сеновиту, где Црно море прихвата поруку из Црних шума, или му пак, док стоји на овом месту обале које му, особито за дугих, кишних дана, изгледа као жало на крају света, кроз главу пролази она тибетанска питалица: Како спречити кап воде да пресахне? – Тако што ћеш је бацити у море.

Изгнани мислилац

Али, док протрчавам и све то сагледавам, мислим да видим – питање је, ипак, да ли сам га уопште срео, највероватније и нисам, прво што сам срео, и што памтим, била је, те 1968. године, када сам дошао да матурирам у Херцегнови, успомена на тек преминулог Бранка Лазаревића који је био у свим устима, а права прилика да га упознам, а да то не буде у протрчавању, указала се тек сада, готово 40 година касније: тек сада се можемо срести, поздравити и упознати, захваљујући времену које је у мени сазрело, и захваљујући Оливери Доклестић, Предрагу Палавестри, Заводу за уџбенике Србије, и ономе што мами иза тајанствених наслова попут Парерге и паралипомене, Сенке основа,Вариа, Сyлва сyлварум, Литија историје, Сипариум, Идеариум...

А та слика изгнаног мислиоца у немилости власти, па стога, како то бива, сигурно не и у нарочитој љубави код домаћег живља које га је подносило као странца који може донети невољу, око кога се ширило озрачје класног непријатеља и антидржавног, противнародног елемента и сваке сумњичавости вредног субјекта, и са једним расним псом као јединим, замишљам, добронамерним другом и поузданим пријатељем, оним псом за кога анегдота каже да им је, кад су га мештани питали, похваливши претходно његову расу, длаку и чељуст, да ли можда и уједа, власник одговорио: "Будите без бриге, он није одавде".

Оних чијим уједима, режању и непријатељским погледима је Бранко Лазаревић био изложен, било је, у то не би требало сумњати, сасвим довољно, а у самом месту његовог изгнанства можда и најмање. После свих бродолома које је преживео мора да се осећао насуканим, што значи, међутим, и спасеним у овом плавом заливу, чија лепота му је нудила утеху и снагу за сагледавање своје судбине, снагу чији мрачни пориви и напор да се то мрачно и дубинско изнесе на светлост дана, да се све те мисли које је носио породе и уступе место новима, јесу видљиви из самог његовог рукописа, готово нечитљивог, густог и никада, још увек, до краја – ни графички, а камо ли смисаоно, одгонетнутог.

И није ли тај нечитки рукопис заправо налик на ону збирку клинастог писма што је донео из Месопотамије и што су му је нови властодршци отели заједно с кућом и с последњом трунком његових идеала који су вукли линију још од француских просветитеља и који су сагорели у Бранку Лазаревићу оног дана када се вратио кући и нашао Волтера у пламену. Па ипак, у њему је остао да гори један други пламен, стварања, и показало се да је он, постухмно, у милости оне богиње у чију славу и под чијим именом је шведски природњак и краљичин лекар из 18. века Карл фон Лине водио тајни, ноћни дневник Nimesis Divina, Божанске Немезиде, богиње одмазде, мада је овде на делу пре био модел правде, а не освете.

Није ли штампање његовог дела после толико времена и после толико труда његових приређивача Предрага Палавестре и Душана Пувачића, ништа друго до знамење те богиње које нам улива наду да понекад постоји нешто што ми разумемо као правду, да неке непојамне силе враћају клатно уназад и да, напокон, и ми овим нашим окупљањем не одајемо само омаж Бранку Лазаревићу, већ и свему што његова судбина у овом новом времену, за које не видимо да се и по чему суштински разликује од његовог.

Усмена академија

Замишљам Бранка Лазаревића како, док падају зимске кише, док дува бура или југо, седи у својој изнајмљеној соби и пише као да саставља опроштајно писмо, или, тачније, поруку у боци – поруку кроз време која ће, ношена невидљивим морским струјама, ветровима и таласима, допрети једног дана до нас, његових будућих читаоца и тумача.

Замишљам га у својим дугим, усамљеничким шетњама поред мора, како пролази поред закључане куће Иве Андрића, видим га како пали свећу у манастиру Савина и онда се упућује узбрдо, кроз дубраву, чујем његове сократовске дијалоге са гимназијалцима жељним ширих хоризоната од оног што га нуди комад пучине између рта Оштро и полуострва Луштица, са полазницима уметничке школе, будућим париским сликарима.

Присуствујем тој усменој академији на жалу, стешњеној између ударања таласа с једне и повременог писка и клопарања композиције с друге стране. Сведок сам његових криптоциничних опаски што пролазе непримећено, а којима се зацело бранио од доушника и безобзирника, још више од филистара и лицемера, свих који су му загледали у тањир, постељу и новчаник.

Замишљам и тренутке када престаје да види више сврху свега тога и када истовремено увиђа да нема куда да побегне, да су му сви путеви затворени, сви сем једног: у писање, у своје једино дело.