Код "Црног прасета"

Док се колевком немачког сликарског експресионизма сматрају Дрeзден и Минхен са групама уметника окупљених око покрета Мост (1905), Плави јахач (1911) и Нови Објективизам (крајем 1920-их), берлинска дружина која је 1892. почела да се окупља у легендарној крчми Код црног прасета сматра се одговорном за рађање експресионизма у књижевности. Док су дрезденска и минхенска група биле претежно "немачке" са изузетком великих руских сликара – Василија Кандинског и Алексеја фон Јавленског – Црно прасе је окупљало Немце, Скандинавце, Французе, Пољаке и Чехе.

Оснивач клуба Црног прасета био је нико други до шведски писац Август Стриндберг, а име је настало сасвим случајно. Jедног прохладног јесењег јутра 1892. док се шетао улицама Берлина са својим пријатељем историчарем Адолфом Паулом, Стриндбергу је пажњу привукао излог једне крчме кроз који се могао видети богат избор алкохолних пића. Као љубитељ добре капљице, и већ неко време у потрази за идеалним местом за сваконоћне пијанке, заинтересовао се за име локала. Изнад врата је стајала стара табла са цртежом који је био толико искрзан да су се назирале само његове нејасне контуре које су књижевника подсетиле на прасе. Стриндберг је у усхићењу ускликнуо: "Прасенце нам грокће у добродошлицу. Ала ћемо овде да правимо свињарије"!

Свађе и туче

Дан касније, локал је већ постао базом дружине до тада познате под називом Круг подметача, а њој су између осталих припадали: Едвард Мунк, Карл Лудвиг Шлајх, Бенгт Лидфош, Адолф Паул, Станислав Пржбишевски, Дагни Јуел, Петер Хиле, Јулиус Баб и Јулиус Мајер Грефе. Њихова највећа инспирација су били Дарвинизам и философија Фридриха Ничеа, као и "дивљи" звуци циганске музике. Црно прасе се брзо претворило у уметнички центар Берлина и од кафанице на прагу егзистенције омиљено састајалиште боема.

Сваки дан су се одигравале поетске вечери, философске трибине и концерти на којима су наступала најпознатија имена тадашње европске уметничке сцене. Стриндберг је чак забављао публику и тиме што је свирао гитару и певао шведске студентске песме о пијанству, док га је Пржбишевски пратио на клавиру.

И поред интелектуалне публике коју окупљала, крчма је постала позната и по бурним, неретко физичким сукобима међу њеним посетиоцима. Најлегендарнији обрачуни одигравали су се између Стриндберга, Мунка и Пржбишевског. Хроничари онога доба забележили су како су се стални гости Црног прасета плашили шведског писца и пољског композитора (Пржбишевског) због њиховог интересовања за мрачно и окултно и суморних прича којима су их свакодневно засипали. Разлог за рађање непријатељства међу тројицом некадашњих пријатеља била је норвешка пијанисткиња Дагни Јуел, велика заводница која је читавом покрету уједно била и велики извор инспирације. Мунку је послужила за мотив вампира на истоименој слици из 1893, иако се он касније оградио од сопственог наслова.

Неколико година касније је изјавио: "Наслов је био замишљен да мојој слици да књижевни карактер. Заправо се само ради о једној жени која гризе неког мушкарца за врат". Стриндберг помиње Дагни Јуел у три своја дела: Инферну, Вивисекцијама и Манастиру. У Инферну, базираном на белешкама дневника који је водио годинама, тврдио је како су имали краткотрајну аферу после које ју је великодушно и без емоција уступио своме земљаку Бенгту Лидфоршу – новинару и преводиоцу његових дела на немачки језик. Стриндберг је окривио Дагни Јуел за Лидфоршову лошу рецензију Антибарбаруса у шведском дневном листу Дагенс Нихетер. Тог мишљења је био и историчар Лагекранц који је записао: "Јуел је од стране Стриндберга била третирана са таквом бруталношћу, да је Лидфош на њега управио сав свој бес".

Непознати Стриндберг

Август Стриндберг није био само писац, већ и вајар, сликар, фотограф и лингвиста. Иако никада није студирао уметност, захваљујући пријатељству са значајним шведским сликарима могао је да се опроба у овом жанру. Његов највећи узор је био сликар Пер Екстрем који је развио посебну поинтилистичку технику. Зато је на почетку своје сликарске каријере покушавао да имитира Екстрема, али је свега неколико дела између 1872–1874 сачувано. Захваљујући белешкама које је водио, данас је познато који су најчешћи мотиви били: узбуркано море, усамљено дрвеће или цвеће на сивим литицама и пешчане, изоловане плаже Шведске.

Стриндберг је у младости био пријатељ са вајарем Алфредом Нистремом коме је 1869. позирао за чувену Белман скулптуру која се налази на Хаселбаки у Стокхолму. После велике части која му је била указана тиме што је позајмио изглед једном од највећих шведских песника, Стриндберг је саставио песму "У Атељеу Алфреда Нистрема". Прва озбиљнија слика Рушевине Тулборг замка датира из 1872. Анђелика Грундлах, аутор књиге "Другачији Стриндберг" о њој је приметила: "Сам мотив – рушевине једног замка у Шкотској – сам по себи је безначајан... За разлику од осталих књижевника који су се опробали у сликарству, Стриндберг се не исказује ликовно избором мотива, већ бојом, односно самом структуром; исказује се уметнички тиме што користи специфичне особине материјала". И заиста, Стриндберг никада није научио да се користи кичицом, већ је за сликање користио сликарски ножић.

После великих разочарења на књижевном плану, Стриндберг се 1873. повлачи у удаљени део стокхолмског архипелага где се издржава радећи као шегрт у пошти. Годину ипо дана се посвећује сликању студија мора. Очигледно да се писац окреће сликарству у моментима највећих приватних и пословних криза; у њему истовремено налази нову инспирацију за писање књижевних дела и могућност да се обрачуна са личним демонима које не зна да опише речима.

После прве сликарске паузе 1874, враћа се у Стокхолм и постаје афирмисани критичар. Такође се придружује шведском уметничком удружењу Констнершфербундет које се оснива у протест  Академији уметности, а коме припадају и сликари Карл Улоф Ларшон, Карл Нордстрем и Рихард Берг. Стриндберг то време предано ради на скицама на основу којих Ларшон илуструје његова књижевна дела. Када 1874. постаје асистент у Стокхолмоској краљевској библиотеци  учи  специјалну технику заобљивања слова која се користи за књишке каталоге, а развија и живо интересовање за калиграфију. Касније користи обе технике за украшавање својих оригиналних рукописа. После објављивања књиге Ново царство 1882. у којој напада шведску државу, принуђен је не само да напусти свој посао у библиотеци већ и домовину.

У егзилу

Стриндберг 1882. одлази са породицом у Швајцарску а затим у Француску у којој се придружује уметничкој колонији у Grez-sur-Loing-у изван Париза. Други скандинавски уметници који ту живе и стварају су Карл Ларшон, Рихард Берг, Карл Нордстрем и Рихард Кригер. На чувеној Ларшоновој слици из 1884. "Пенсион у Грезу", може се видети и Стриндберг како седи за столом локалне таверне са чашом абсинта у руци. У истој таверни се одиграва прича његове новеле Гриже савести. Већ у јесен 1884. сели се у Париз где се углавном дружи са осталим Скандинавцима. Међутим, због креативне кризе, ту се не задржава дуго и наредних неколико година проводи време између Копенхагена, Швајцарске, Стокхолма и Даларе. У Шведској израђује серију скулптура у глини од којих су само две сачуване – Расплакани дечко и Хана Палме фон Борн.

Најважније Стриндбергово сликарско платно Усамљена отровна печурка настало је у Берлину  1898-1890, у време његовог дружења са уметницима експресионизма у крчми Код црног прасета. У пастелном пејсажу у коме се небо и земља стапају, једино што се јасно види је једна јарко-црвена печурка која стоји сама под хладно-плавим небом. Она се може сматрати врстом аутопортрета уметника који је целога живота пркосио друштву и који је увек стајао по страни намерно се изолујући од људи.

У аустријском градићу Дорнах Стриндберг је 1894. насликао: Земљу чуда, Изливање Дунава, Голготу и Озелењено острво. Поменута дела су полу-апстракта уља на платну – суморна и апокалиптична.Тражећи у Паризу за њох купца упознаје данског сликара и трговца уметничким делима Вилија Гретора који му наручује неколико слика  за једну колективну изложбу. За кратко време слика позната уља на платну Крајичак мора са литицом, Слика плаже и Крајичак мора. Међутим, због гласина да се Гретор бавио фалсификовањем, Стриндберг раскида уговор. Поново креативан на књижевном плану, прави дугу паузу у сликању, али не пре него што је довршио два јако интересантна дела: Снежна олуја на мору и Плима (оба из 1894). Та  платна су апстрактна и њихова уметничка вредност лежи у третману материје – Стриндберг је ради ефекта угаљ црне  изгорео делове платна  постижући контраст између обичне монохромне сиве и беле позадине. Управо те две слике издвајају га из групе самоуких сликара.

Интересовање за Стриндбергово сликарство је порасло тек у последњих неколико година. Тако је например прошле године у престижној лондонској Тејт галерији била приказана прва изложба његових сликарских платна а недавно је добио и свој простор у књигама историје уметности.