Брисање српског имена

Продужени политички натпев рушења цркви, рушења српског језика, рушења историјских корена, започет рушењем оног поднебесног олтара Његошеве капелице на Ловћену, вишедеценијско отклањање свих белега српства на тлу Црне Горе, ево окончава се предлогом текста новог Устава независне државе Црне Горе.
Они некадашњи политички моћници нису испоштовали аманет који је владика Раде оставио уочи своје смрти, 5. октобра 1851. године: "Ја хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловћену. То је моја потоња жеља, како у вас иштем, да је испуните, а ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учинити, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој потоњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост остављам вами на душу".

Његошев завет заборављен је, његов гроб оскрнављен, његове мошти раусте, а судбински код његовог народа под проклетством и међ` густим непрозирним нитима подела, разбратства и насилних промена координата духовног јединства: језика, вере и нације.

Црногорски језик

Ововремено политичко насиље оличено је у предлогу експертског тима, аутора текста новог Устава, који је већ прослеђен Скупштини, и у коме се залаже за црногорски као слубени језик, за концепт грађанске државе, равноправан положај свих вјерских заједница и парламентарни систем власти.

Експерстки тим није уважио очигледну математичку чињеницу да се на попису из 2003. године 63 одсто грађана изјаснило да говоре српским језиком, и то и Срби и Црногорци и Бошњаци и Хрвати који живе у Црној Гори. Експертски тим без уважавања лингвистичкичких и филолошких закона, насилно прави законски акт којим брише име српског језика, и истовремено том укинутом српском имену додељује име црногорске државе.

Експертски тим и не пориче да је име језика лингвистичко питање, али наглашава да је: "и  политичко питање, у преломним историјским периодима примарно државотворно питање, да су сазрели услови да се име језика измијени. Зато није на правом путу онај који о имену језика суди само на основу лингвистичких мјерила а игнорише или одбацује државотворне разлоге".

Експертски тим заборавља Бечки договор, заборавља Новосадски договор из 1953. године, у којем стоји: "Народни језик Срба, Хрвата и Црногораца један је језик који се развио на његовој основи".

Пример преименовања српског језика могао се чути ових дана у Котору приликом представљања превода "Горског вијенца" и "Луче микрокозме" на јапански језик, када један од говорника тврди  да су та дела писана на староцрногорском језику.

Уставно-правним актима не одређује се име језика, већ се регулише службена употреба од већ постојећих језика и имена језика.

А српски језик, српска културна традиција и српска књижевност недељиви су и обухватају сав простор српског народа. Верска припадност се не подудара са језичком припадношћу. Српским језиком су говорили и говоре етнички Срби све три вероисповести: православне, исламске и католичке. Ово је, иначе, и прва тачка из  декларације Слово о српском језику, коју је једна група лингвиста, филолога и књижевника сачинила 1998. године.

Ходећи за најсветијим и најсветлијим виделом кроз дубину времена, пратећи неизбрисиве, дубоко утемељене трагове српства, стижемо до првог Ћириловог превода Јовановог јеванђеља ћириличним писмом, стижемо до божанства језика: "Искони беше Слово и слово беше у Богу и Бог беше Слово", затим пратећи стожерну језичку вертикалу читамо Стефана Немању, који пише своме сину Светом Сави: "Језик је, чедо моје, тврђи од сваког бедема. Кад ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се... Тамо где одзвања ријеч, знај чедо моје, да је то наша држава, без обзира ко у њој влада".

У запису непознатог Савиног ученика стоји: "Ујасни ми језик мој, спасе мој/ И усне моје отвори/ да узмогнем достојну похвалу принети/ овоме преподобном оцу оцима Сави/ на крају векова који је просијао чудесима/ а чије трудове и подизање/ ко сказати од људи може/ Но оче преблаги, моли се о стаду своме,/ чувајаући отачаство твоје".

Сам Његош је, више пута, јасно казао којим је језиком говорио и писао.

"Име ми је Верољуб/ презиме ми Родољуб,/ Црну Гору, родну груду/ Камен паше одасвуду./ Српски пишем и зборим/ Сваком громко говорим:/ Народнос ми Србинска/ Ум и душа Славјанска", записано је на календару "Даница", као посвета епископу ужичком Никифору Максимовићу о Ђурђевудану, на Ловћену, лета 1833.

Фалсификовање историје

Сви ови наводи, изабрани из обиља српске језичке ризнице са овог тла, доказ су српске језичке константе, основ необоривости духовног пламена српског језика, кристална провидност Логоса, Слова, Бога.

Рушење институције српског језика и православних храмова, наставља се и званичним најавама рушења цркве Свете Тројице на Румији. Негде почетком септембра на цркви су осванули графити на албанском језику: "Kta jan troje Ilire" (" Ово је земља Илира").

О овом сатирању и поништењу, о овом актуелном злу које деценијама ломи и разграђује духовну карту српског народа, српског језика и православне вере, у неизвођеној драми Ивана Негришорца: "Видиш ли свице на небу", један од јунака каже: "Овде је фалсификована историја стварана више од пола века! Једноставно, они који су пристајали на такву забуну, имали су користи од тога! Они који нису пристајали, били су кажњавани! Нажалост, увек је било финансијера који се труде да стање оваквог заборава, слепила и лудила трајно остане! (...) Сваки народ можеш овако уништавати, само ако има довољно финасијера за такав пројекат".

Одбрана од политичке охолости овде не постоји, иако свакодневно слушамо обећавајуће поштовање демократске воље, уважавање грађанских права, све као похвалу порицању српског идентитета.

Вратимо се за трен поново Његошу. Године 1952. поводом стогодишњице Његошеве смрти, у Књизи посетилаца, Милош Н. Ђурић и Вељко Петровић, записали су: "Млади Владика Раде, само је Твоја Младост могла да изведе ове две старости на ову висину. О, мртви, помозите живима"!