Отмени мир Кјота

Специјално за „Политику”

Кјото – Древна престоница Јапана место је мира, вековима негованих канона лепоте и врхунске традиционалне кухиње. Ипак, при првом сусрету Кјото ће вам показати сасвим другачије лице.

При изласку из воза, којим ће огромна већина посетилаца стићи до Кјота, дочекаће вас футуристички савремено здање станице Кјото, која је и за јапанске стандарде посебна по својој лепоти, удобности и многим другим наменама. Зграда је ремек-дело модерне архитектуре и градитељске вештине, због чега су неки критичари истицали да таква станица и није најбоље решење за чувара традиције, какав је Кјото.

Град је смештен у западном делу државне територије, у oбласти Кансаи, и са нешто мање од милион и по становника седми је по величини јапански град. У поређењу са ужурбаним Токијом, Кјото је далеко мирнији, префињенији и пријатнији за живот, па и за боравак туриста.

Ушушкан у пријемчивом миру столетних вртова више од стотину будистичких храмова, шинтоистичких светилишта и старе Царске палате, чини се непомућено задовољан што успешно обавља задатак чувара традиције и огромног културног блага Јапана, чија је престоница био више од хиљаду година. Кјото, све до 1868. године престони град – када Едо, односно Токио, преузима ову улогу од њега – срећом, спада у малобројне јапанске градове који нису оштећени бомбардовањем током Другог светског рата, тако да је у њему смештено непатворено и аутентично наслеђе и на њему израсла традиција.

Ова традиција се огледа и у просторној архитектури, оличеној у бројним фасцинантним, брижљиво негованим вртовима, будистичким храмовима, шинтоистичким светилиштима, бројним ресторанима који нуде врхунску храну, традицији гејши, односно геико-сан (дете уметности) и посебно, маико-сан, како их овде зову, које негују традиционалну музику, класичан јапански плес, глуму, врхунску вештину пријатног разговора и како се верује, доносе срећу свакоме ко их сретне.

Геико и маико-сан имају и посебну улогу у прослави сезонских празника четири кварта Кјота у коме и живе и раде, попут чувеног Гион Мацури, а њихови редовни пролетњи и јесењи уметнички наступи битан су део културне и туристичке понуде четврти Гиона, Понточо, Мијагава и Камишичи.

Осим два велика сезонска наступа, геико-сан и маико-сан се могу срести на приватним и пословним вечерама које се организују у посебним чајџиницама, ресторанима и чувеним риоканима (традиционалним гостионицама), што је скупа привилегија.

Колико је институција маико и геико-сан важна за неговање идентитета Кјота и његову јединствену понуду домаћим и страним љубитељима традиционалних вештина и уметности, говори и податак да њихово здравствено и социјално осигурање плаћа град Кјото, као и чињеница да решења њихових радних права и учешћа у саобраћају представљају одступање од постојећег радног законодавства и оног које се односи на саобраћајну безбедност.

Ово нам је испричала госпођа која управља једном геико кућом у кварту Камишичи, док смо испијали чај са неописиво љупком седамнаестогодишњом маико. Ову ретку привилегију уприличио је за нас пријатељ, са жељом да са нама подели део културног идентитета Кјота и своје земље.

Сама маико нам је објаснила да је још као мала девојчица сањала да постане геико-сан, те да су јој се родитељи сагласили, и у шеснаестој години је послали у једну од кућа на петогодишњу обуку, кроз коју пролазе све маико пре но што у двадесет првој години постану геико.

Време углавном проводи учећи да свира, пева, плеше, шминка се на одговарајући начин, облачи традиционални кимоно, намешта фризуру, помаже у свим делатностима осталим геико-сан, учећи тако занат, који датира из седамнаестог века, добијајући данас ове облике и садржаје.

Један од знакова маико, који је на први поглед одваја од геико и симбол је њеног статуса, јесте да је само њена горња усна обојена јаркоцрвеним кармином, а карактеристична фризура, украшена посебним чешљем. За растанак сам добила на поклон њену визиткарту, исписану на традиционалан начин, на посебном уском свиленом папиру, за коју кажу да доноси срећу и благостање.

Уживали смо у локалној храни у неколико од готово безбројних малих, породичних ресторана, скромних по изгледу и величини, чију понуду чине једноставни оброци од поврћа, рибе, риже, резанаца од различитих врста житарица, тофу сира, јубе (најквалитетнији део тофу сира, условно речено – кајмак од тофуа), морских алги, хоботница и других плодова мора.

Будистички храмови и шинтоистичка светилишта са својим импресивним грађевинама и очаравајуће лепим вртовима непребројни су драгуљи у ризници Кјота. Верујемо да је могуће читавог живота свакога дана открити по један од њих, а да опет то не буде довољно да бисмо упознали Кјото.

Овог пута имали смо срећу да присуствујемо прослави древног шинтоистичког празника Аои Мацури, чија се централна прослава одржава 15. маја у светилишту Шимогамо. Од шестог века овај празник представља сложену церемонију молитве цара боговима како би народ и земљу поштедели елементарних непогода и омогућили добар род. После верског обреда, унутрашња капија храма је отворена и дозвољен је улаз бројним посетиоцима, а прослава настављена извођењем представе традиционалног комичног позоришта, киоген, у којој је учествовао и наш више пута помињани домаћин, овог пута као прилично успешан глумац аматер.

Драгана Митровић