Академски интернат на зрну грашка

Студентски град у Београду, највећи академски кварт у југоисточној Европи, насеље које је било окидач српске политичке драматургије у последњој трећини двадесетог века, већ више од деценије не пулсира на јавној сцени.Та благословена идила или, можда, неприродна обамрлост видљива је и ових, јунских дана када су тензије пословично највеће, због неколико уплетених околности: испитне нервозе, предферијалних планова и летње распуштености.

Станари Студењака, у општим, катастрофалним социјалним условима, наоко су егзистенцијално ушушкани. Станују у собама чији је стандард на нивоу просечног хостела (мокри чвор, чајна кухиња, перионице веша на сваком спрату, телефони у собама), хране се у ресторану с разноврсним менијем, а све то, заједно, кошта их месечно око пет хиљада динара. Над њима, у ограђеном простору од десет хектара с видео-надзором, бди интерна безбедносна служба састављена од стално запослених радника Студентског центра и ангажованих студента.

Ђуро Стојић,из службе безбедности,каже да у дому станује нешто више од четири и по хиљаде студената, а да је број „илегалаца” минималан односно да су скоро сви такви регистровани и да плаћају станарину. У току су радови на четвртом блоку, а шеф Техничке службе Дејан Аврамовић напомиње да се реновирања, обнављања и поправке изводе континуирано.

Легендарне, масовне собне журке с црвеном сијалицомсу прошлост. Редари имају такозвани ескључ којим могу да откључају сваку собу, а онда да идентификују „странце” и упозоре студенте–домаћине на сат-два пре поноћи да је забава завршена и да музику ваља угасити, а што се ради, жале се студенти, на прилично арогантан начин. „После поноћи Студењак се претвара у манастир”, каже Бране Видаковић, студент права.

С друге стране, људи из обезбеђења инсистирају на томе да су данашњи студенти вредни и марљиви јер, ако изгубе годину, губе право на домски смештај, а од родитеља не могу очекивати велику испомоћ.

На списку студентских жалби налази се и туширање јер топла вода нестаје у десет увече. Квалитет и количина оброка у мензи су задовољавајући, али студенткиња Николина Мирковић каже да је, ипак, приметан пад квалитета хране, али и да су на репертоару нека укусна, популарна јела као што је поховани качкаваљ.

Студентски град је за домицилне студенте и оне који ту долазе да се хране и уче, изнад свега, велико сабориште где се лако проналазе сродне душе и где је, и данас, нарочито изражена солидарност, несебичност изражена у новчаним позајмицама, размени скрипти и савета.

Домски смештај и пратећа права, под истим условима као и студенти из Србије, добијају и академци из Републике Српске и Црне Горе иако се, званично, третирају као странци. Проблем првих је здравствена заштита коју морају да плаћају по комерцијалном ценовнику јер здравствени фондови из Српске слабо или никако плаћају надокнаду одговарајућој каси Републике Србије. Изгледа да је више студената из Црне Горе „или су само гласнији”, како сумњају ови из Републике Српске.

У простору Студењака, иако институционално издвојен, налази се и Дом културе Студентски град којег студенти највише цене због велике, централне читаонице с пет стотина места за учење и одличне библиотеке. Дом културе, према речима његовог пи-ара Тамаре Митровић, добро сарађује са управама сва четири блока Студењака, али су зато сами студенти изузетно слабо заинтересовани за програме и садржаје осам културно-уметничких редакција Дома. Митровићева се жали и на неке инциденте који се се дешавали последњих година као што антиромски испади (напад на гитаристу групе „Кал” и цепање неког плаката), прекидање пројекције филма чији је аутор хрватски алтернативац Томо Готовац, као и спречавање перформанса Габријела Савића.

Међутим, наша саговорница истиче да није сигурна да ли су актери ових скандала студенти или неки други виновници. Оно што је приметно је да се, приликом креирања програма Дома културе, студентска популација третира као она принцеза из бајке коју може да нажуља и зрно грашка. Тако је планирана јавна дебата о „проблему хулиганства” отказана због бојазни од „могућих инцидената”, а из истог разлога не организују се трибине са унутрашњополитичком тематиком већ само оне о јапанској нуклеарној катастрофи и сличне, далекоисточне.