Франко (ни)је диктатор

Његов дух и данас распирује страсти у Шпанији, а прошло је 36 година откако је генералисимус Франко отишао у гроб. Већ прве књиге дуго очекиване енциклопедије у 43 тома, где се по абецеди дају портрети свих историјских личности Пиринејског полуострва, показале су да око оцене средине двадесетог века још постоје непомирљива размимоилажења.

Под одредницом „Франсиско Франко” из највише меродавне институције, Краљевске академије за историју, изашао је есеј осамдесетшестогодишњег академика и професора Луиса Суареса, у коме се тврди да је дотични генерал водио трогодишњи рат „са јачим и бројнијим непријатељем” и да га је победио. Мисли се наравно на Шпански грађански рат, у коме је Франко „суочен са непријатељским ставом Француске и Русије” морао да уђе у „најуже савезништво са Италијом и Немачком”. Био је храбар, тврди овај историчар, који је иначе у време Франка заузимао место декана универзитета, успео је да уједини десницу и конзервативне снаге... „Завео је ауторитарну, али не тоталитарну власт”. И све то „сагледавање” у енциклопедији за коју су порески обвезници издвојили шест и по милиона евра, и која ће се, кад изађу сва 43 тома, продавати за 3.500 евра.

Неки стари академици откривају нам данас, када се још откопавају масовне гробнице по целој земљи, да Франко није био ни диктатор, ни фашиста, већ само мало јачи вођа, примерен потребама времена, чуло се у првим коментарима када је овај том још свеж из штампе угледао светлост дана.

Против фалсификовања историје побунили су се интелектуалци, књижевници, политичари...

Фернандо Саватер, један од најпознатијих савремених шпанских писаца и филозофа, „не може да се начуди да се са оваквим стварима још манипулише, и да то не раде новинари или политичари, већ историчари”.

За књижевника Антонија Муњоса Молину то је пре свега скандал за историју као науку. Да ли је могуће, пита, да међу историчарима не постоји консензус ни када je реч о таквој личности, као што је Франко.

Хавијер Серкас тврди да је одабран историчар који припада групи Франкових апологета. Изједначавањем две стране у Шпанском грађанском рату, шминка се франкизам и приказује се у доброћудном светлу. Не би га чудило да се за педесет година и ЕТА представи као ослободилачки, а не терористички покрет.

Најоштрији је каталонски посланик Жоан Саура: „То је компилација шпанске фашистичке мисли.”

После првог шока реаговала је и влада социјалисте Хосе Луиса Сапатера. Тражи се да се томови, без обзира на цену, одмах повуку и ревидирају у складу са већ „верификованим чињеницама”. „Са новцем од демократије, не може се изводити пуч”, чуло се са највишег места.

Академици морају бити свесни да је Генерална скупштина УН још 12. децембра 1946. оценила да је Франков режим „по свом настанку, структури и општем устројству” фашистички и да је одржаван уз помоћ Хитлера и Мусолинија, подсећа један гневни аналитичар.

И ко ће све ово да плати? Сигурно не академици који су целу причу закували, већ Шпанци којима је сваки евро у овој кризи драгоцен. Све остале нације које су у Франково време имале своје фашисте, историјске чињенице, како се подсећа, успеле су да преточе у енциклопедије. Тако се у сродном немачком биографском речнику истиче да је Хитлер наредио физичко уништење Јевреја, док чак и Руси у Великој руској енциклопедији за Стаљина кажу да је завео „тоталитарни режим” и терор у држави. Једино је Франко, по шпанским академицима, остао храбар, мада ауторитаран, ујединитељ.