Лакоћа клеветања

Вирус паушалног дискредитовања људи захватио је, изгледа, и наше највише академске кругове. Тако је један професор Филозофског факултета у Београду, да би доказао своју олако изречену оцену о конвертитству једног човека, пре неколико дана у овом листу напрасно преправио целокупну радну и политичку биографију тог човека.

Професор је, тако, написао да је тај човек као листопадни председник Савеза омладине Србије седамдесетих година прошлог века „био крупна шаржа у титоизму”, практично загрижени титоиста, а тај исти човек је само после 17 месеци проведених на тој функцији смењен са свих дужности као антититоиста. Одстрањен је због тога што октобра 1972. на Титовом састанку с руководством Србије није подржао политику југословенског председника, већ вођу српских либерала Марка Никезића. И што је месец дана касније изјавио да Тито „није безгрешан, пошто безгрешних нема”. (Види књигу Време једне младости, „Службени гласник”, Београд, 2010, стр. 415).

Због тога је тај човек 1976. три дана привођен на тзв. информативни разговор у централу СДБ Србије, а шест година му је као новинару било забрањено да се бави озбиљнијим економским и политичким темама. Није имао право на име и презиме, па је своје текстове о заштити животне средине најчешће морао потписивати иницијалима.

Краткотрајна промена његовог статуса уследила је тек крајем 1979, када је добио прилику да за свој лист извештава са традиционалног годишњег скупа југословенских економиста у Опатији, али његов излазак из изолације трајао је само неколико дана. На захтев савезног секретара за информације Исмаила Бајре поново је стављен на лед само због тога што је објавио да Југославија својим извозом не може да покрије ни половину увоза и да ће њен платни дефицит те године бити дупло већи од планираног и за тридесетак одсто од рекордних дефицита из 1974. и 1975.

Тек пет година после Титове смрти тај човек је добио прилику да се самостално бави новинарством. И писао је онако како је и пре ипосле тогамислио, критички, а не апологетски. Рецимо, 1986. критиковао је демагошку изјаву Слободана Милошевића да уопште не треба анализирати узроке „економске и социјалне кризе у земљи”, већ да „морамо да пожуримо да све што може одмах да се уради, да се уради преко ноћи”. Јавно је у листу у коме је радио оспоравао политику која је у сваком косовском Албанцу видела сепаратисту, доказивао да је СКЈ основни узрочник кризе у Југославији, да за невоље Срба и Србије нису криви Хрвати и Словенци, како је говорила официјелна српска политика.

Тај човек је 1987. први у Југославији документовано оспорио да је Тито за секретара ЦК КПЈ изабран 1937. Следеће године чињенично је доказао да су многи документи објављени у Титовим „Сабраним дјелима” накнадно преправљани и поправљани, а 1989. јавно је позивао СКЈ да одступи с власти, јер је у Србији тада из СК бежало дупло више људи него што је у њега улазило, а у Хрватској и Словенији тај однос је за СКЈ био далеко неповољнији.

Наредне, 1990, тај човек је за време свог првог архивског истраживања у Москви, открио да је Тито на врх КПЈ испливао пацовским каналима Стаљинових обавештајаца, а већ од 1991. обелодањивао је највећу тајну доживотног лидера бивше Југославије – његово учешће у стаљинистичким погромима у Совјетском Савезу, у којима је стрељано око 800 југословенских комуниста…

И, да не дужим, крајем 1998. тог човека су његове колеге, а не ондашња српска власт, изабрале за главног и одговорног уредника листа у коме је радио, да би почетком 2000, одмах по завршетку агресије НАТО-ана нашу земљу, Влада СР Југославије тај лист незаконито претворила у државни, само да би сменила његовог главног и одговорног уредника. А ту смену су после октобарског преврата верификовале и нове српске власти.

Све ово професор је могао проверити на Гуглуи у књигама и новинским текстовима овог човека, али уместо тога посегнуо је за произвољним дисквалификацијама. Прогласио га је „баналном личношћу”, „љутим националистом”, човеком који „предњачи у антититоизму” и, поврх свега прогласио га болесником кога је „закачио Алцхајмер”.

Тај човек сам случајно ја, а све што сам овде рекао, нисам написао ни због професора, ни због себе. Поготово не због некакве своје промоције (јер да ми је до тога било, то бих чинио пре пензионисања). Желео сам да од површних аналогија и још алиби детерминизама одбраним интегритет хиљада (проверљивих) архивских чињеница којима у својим мукотрпно писаним књигама о Титу годинама покушавам да попуним бројне празнине у његовој биографији. И, на крају, да учеснике нашег јавног живота (вероватно, узалудно) позовем да, најзад, покушамо бити бољи него што јесмо. Мање површни и умишљени, самољубиви и заборавни, саможиви и сујетни.

публициста из Београда