Lakoća klevetanja

Virus paušalnog diskreditovanja ljudi zahvatio je, izgleda, i naše najviše akademske krugove. Tako je jedan profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, da bi dokazao svoju olako izrečenu ocenu o konvertitstvu jednog čoveka, pre nekoliko dana u ovom listu naprasno prepravio celokupnu radnu i političku biografiju tog čoveka.

Profesor je, tako, napisao da je taj čovek kao listopadni predsednik Saveza omladine Srbije sedamdesetih godina prošlog veka „bio krupna šarža u titoizmu”, praktično zagriženi titoista, a taj isti čovek je samo posle 17 meseci provedenih na toj funkciji smenjen sa svih dužnosti kao antititoista. Odstranjen je zbog toga što oktobra 1972. na Titovom sastanku s rukovodstvom Srbije nije podržao politiku jugoslovenskog predsednika, već vođu srpskih liberala Marka Nikezića. I što je mesec dana kasnije izjavio da Tito „nije bezgrešan, pošto bezgrešnih nema”. (Vidi knjigu Vreme jedne mladosti, „Službeni glasnik”, Beograd, 2010, str. 415).

Zbog toga je taj čovek 1976. tri dana privođen na tzv. informativni razgovor u centralu SDB Srbije, a šest godina mu je kao novinaru bilo zabranjeno da se bavi ozbiljnijim ekonomskim i političkim temama. Nije imao pravo na ime i prezime, pa je svoje tekstove o zaštiti životne sredine najčešće morao potpisivati inicijalima.

Kratkotrajna promena njegovog statusa usledila je tek krajem 1979, kada je dobio priliku da za svoj list izveštava sa tradicionalnog godišnjeg skupa jugoslovenskih ekonomista u Opatiji, ali njegov izlazak iz izolacije trajao je samo nekoliko dana. Na zahtev saveznog sekretara za informacije Ismaila Bajre ponovo je stavljen na led samo zbog toga što je objavio da Jugoslavija svojim izvozom ne može da pokrije ni polovinu uvoza i da će njen platni deficit te godine biti duplo veći od planiranog i za tridesetak odsto od rekordnih deficita iz 1974. i 1975.

Tek pet godina posle Titove smrti taj čovek je dobio priliku da se samostalno bavi novinarstvom. I pisao je onako kako je i pre iposle togamislio, kritički, a ne apologetski. Recimo, 1986. kritikovao je demagošku izjavu Slobodana Miloševića da uopšte ne treba analizirati uzroke „ekonomske i socijalne krize u zemlji”, već da „moramo da požurimo da sve što može odmah da se uradi, da se uradi preko noći”. Javno je u listu u kome je radio osporavao politiku koja je u svakom kosovskom Albancu videla separatistu, dokazivao da je SKJ osnovni uzročnik krize u Jugoslaviji, da za nevolje Srba i Srbije nisu krivi Hrvati i Slovenci, kako je govorila oficijelna srpska politika.

Taj čovek je 1987. prvi u Jugoslaviji dokumentovano osporio da je Tito za sekretara CK KPJ izabran 1937. Sledeće godine činjenično je dokazao da su mnogi dokumenti objavljeni u Titovim „Sabranim djelima” naknadno prepravljani i popravljani, a 1989. javno je pozivao SKJ da odstupi s vlasti, jer je u Srbiji tada iz SK bežalo duplo više ljudi nego što je u njega ulazilo, a u Hrvatskoj i Sloveniji taj odnos je za SKJ bio daleko nepovoljniji.

Naredne, 1990, taj čovek je za vreme svog prvog arhivskog istraživanja u Moskvi, otkrio da je Tito na vrh KPJ isplivao pacovskim kanalima Staljinovih obaveštajaca, a već od 1991. obelodanjivao je najveću tajnu doživotnog lidera bivše Jugoslavije – njegovo učešće u staljinističkim pogromima u Sovjetskom Savezu, u kojima je streljano oko 800 jugoslovenskih komunista…

I, da ne dužim, krajem 1998. tog čoveka su njegove kolege, a ne ondašnja srpska vlast, izabrale za glavnog i odgovornog urednika lista u kome je radio, da bi početkom 2000, odmah po završetku agresije NATO-ana našu zemlju, Vlada SR Jugoslavije taj list nezakonito pretvorila u državni, samo da bi smenila njegovog glavnog i odgovornog urednika. A tu smenu su posle oktobarskog prevrata verifikovale i nove srpske vlasti.

Sve ovo profesor je mogao proveriti na Guglui u knjigama i novinskim tekstovima ovog čoveka, ali umesto toga posegnuo je za proizvoljnim diskvalifikacijama. Proglasio ga je „banalnom ličnošću”, „ljutim nacionalistom”, čovekom koji „prednjači u antititoizmu” i, povrh svega proglasio ga bolesnikom koga je „zakačio Alchajmer”.

Taj čovek sam slučajno ja, a sve što sam ovde rekao, nisam napisao ni zbog profesora, ni zbog sebe. Pogotovo ne zbog nekakve svoje promocije (jer da mi je do toga bilo, to bih činio pre penzionisanja). Želeo sam da od površnih analogija i još alibi determinizama odbranim integritet hiljada (proverljivih) arhivskih činjenica kojima u svojim mukotrpno pisanim knjigama o Titu godinama pokušavam da popunim brojne praznine u njegovoj biografiji. I, na kraju, da učesnike našeg javnog života (verovatno, uzaludno) pozovem da, najzad, pokušamo biti bolji nego što jesmo. Manje površni i umišljeni, samoljubivi i zaboravni, samoživi i sujetni.

publicista iz Beograda