Воз под Вуком вози варошане

Од 1. септембра прошле године, када су композиције „БГ воза” први пут кренуле шинама, промет на железничкој станици „Вуков споменик” је учетворостручен. Тиме је подземни терминал постао најфреквентнија тачка у систему овог вида градског превоза.

Лидија Дробњак, шеф станице, прецизира да у току 24 часа на перонима „испод Вука” стаје 113 композиција (99 припада „БГ возу”, а остале „Беовозу”). Њима се дневно превезе до 12.000 путника.

У време отварања станице (7. јула 1995. године) предвиђало се да ће перони колосалне подземне железничке станице дневно опслуживати око 20.000 путника. Дакле, циљ је у овом тренутку натполовично остварен, додуше после 16 година. Она друга визија, да је „Вук” претходница пројекта „Брзе пруге Србије”, који је „прорицао” да ће наши возови јурити 200 километара на сат – још је безнадежно далеко од остварења. Ипак, градска железница је довољно брза да конкурише друмском превозу, нарочито док траје обнова „Газеле”. А да не помињемо колико су је благосиљали житељи леве обале Дунава, када су незадовољни пољопривредници „посејали” барикаде на саобраћајницама које из Панчева воде ка Београду, па је пруга била једини излаз у свет.   

– Од Батајнице до „Вуковог споменика”, „БГ воз” стиже за 34 минута, а „Беовоз” који крене из Раковице ту је за 12 минута – илуструје предности шина Лидија Дробњак. А шта тек да кажу Новобеограђани, којима пруга омогућава да до Вука стигну за осам минута...

Упркос чињеници да се на овим просторима навике споро мењају, на станици „Вуков споменик” не губе наду да ће подземне етаже у не тако далекој будућности врвети од ужурбаног градског света. Ако не пре, а оно када се ту буду уселиле и линије метроа.

Тако би лагано у заборав и медијске архиве потонуле све дебате и оспоравања која од камена темељца до данас прате ову најдубљу железничку станицу у Европи, усидрену 39 метара испод земље.

На рачун „Железница Србије” адресирани су и приговори због запуштеног тржног центра, углавном познатог по пи-си и плејстејшн играоницама, али овај део станице, како каже Лидијa Дробњак, не спада у надлежност тог предузећа. Под ингеренцијом „Железница Србије” је само 11 локала у делу званом пешачка галерија, у коју се стиже кроз четири улаза. Одатле се једним централним или преко два бочна степеништа стиже на „вестибил”, како се „на железничком језику” зове део са пратећим садржајима: благајном, рестораном, амбулантом, полицијском станицом, тоалетима... Са овог нивоа, 66 метара дугачко покретно степениште за 90 секунди путника спушта на пероне. Тих 360 покретних степеника (узлазна, силазна и резервна трака) управо су и највећа атракција станице, због које су, првих месеци по отварању, десетине хиљада Београђана и гостију престонице залазиле испод Вуковог споменика. Музичке звезде деведесетих, које су иоле држале до себе, баш ту су снимале своје спотове.

Осим галерије, вестибила и перона, постоји и ниво у који не залазе путници. То је етажа у којој су смештени технички системи и радници који их одржавају, као и радионице и магацини.

----------------------------------------------------------

Над земљом санкције, у земљи станица

Камен темељац железничке станице Вуков споменик положен је маја 1989. Ударни радови трајали су од 1992. до 1995. Пројекат је урадио Саобраћајни институт „ЦИП”, а изградњу је водио „Енергопројект”. Изградња је реализована у условима међународних санкција и тешке економске кризе. Објекат је 7. јула 1995. отворио председник Слободан Милошевић, а свечаности под спомеником Вуку Караџићу присуствовао је комплетан државни, политички и привредни врх земље. За праћење догађаја било је акредитовано 400 домаћих и иностраних медијских екипа.