РУСОФИЛИ И РУСОФОБИ

Руси нам искидаше живце. Док једни овде распирују оптимизам уверени у вето Москве на независност Космета, други већ знају да ће нас Руси продати. Као и обично, у анализама серпским емотивни набоји надјачавају оно што би требало да буде хладна памет. Ништа необично за земљу полутанске традиције. Истанбул и Беч. Москва и Вашингтон. Једни за Исток, други за Запад. Наслеђе Карађорђевића и Обреновића. Склоност екстремима стварала је временом русофиле и русофобе.

Русофили најчешће имају сопствено породично-идеолошко наслеђе. Свест им је још испуњена причама о револуцији, електрификацији, стахановцима и социјалној правди. Диве се Мајаковском и руској војној моћи која ће кад-тад узвратити западним силама безумља и мрака. "Исток је црвен и долази наше време", верују, па не успевају да схвате да је Брежњев умро и да више не шаље тенкове као "братску помоћ" у заштиту комунизма, већ да Русија гледа своја посла.

За савезнике имају старе и нове православце који у слатком тамјану проналазе нераскидиве братске споне овог дела хришћанског света који би, убеђени су, католици и протестанти да баце на периферију.

И русофоби нису тикве без корена. Читају Томаса Мана и сећају се деде који је негде овде за доброг комшију имао инжењера, "белог геодету". Онда су са "бумашкама" из Москве дошли "црвени" и реквирирали им кућу, па никако не могу да се навикну на чињеницу да је марксизам-лењинизам исељен ван зидина Кремља, без обзира што је Владимир Иљич остао унутра.

Притом желе да верују да петроградски гроф Вронски никада није погинуо у Србији као добровољац. Уверени су да ови нови Руси и даље обрћу наше новце, да је московски и патријарх целе Русије крив што римски папа не долази у Београд, и да они негде крију Ратка Младића – чиме директно угрожавају наше незадрживо напредовање ка Европској унији.

Између њих требало би да буду прагмате. Што се власти тиче, то је релативно нова категорија оних који су, после петооктобарског еуфоричног заокрета ка Западу, коначно схватили да се Русија није удавила у вотки Јељцин и да је поново озбиљан играч светске сцене.

Велики памте као слонови, а мали као мишеви. Владимир Путин није ономад пропустио да подсети Бориса Тадића да смо из регистра београдских улица одмах избацили оне са именима совјетских маршала и да руске фирме не добијају послове по Србији – која тражи подршку Русије, а не обрнуто.

Заборавимо начас русофиле, русофобе и продају НИС-а на исток о којој се шушка. Да видимо шта је реално поводом руског ангажмана око Космета.

За разлику од нас, Москву Косово не занима као територија, већ као преседан који може да дестабилизује међународне односе и разне регионе, укључујући и оне блиске Русији.

Тешко да би неко могао поштено да каже зашто Запад, његова перјаница пре свих, оптира за самоопредељење косовских Албанаца по цену српског суверенитета. Зашто се Грузији уважавају аргументи историје, а Србији не? Зашто се косовским Албанцима признаје право на самоопредељење, а јужним Осетима не?

Добили смо савезника, мада не знамо коју ће стратегију одабрати Владимир Владимирович у измењеној и нестабилној међународној ситуацији, у време ревизије раније прихваћених норми и принципа глобалних односа.

За разлику од овдашње политичке елите која нас поново дели на "патриоте" и "издајнике", Рус је противник сервилног западњаштва, али је и против ксенофобичног антизападњаштва. Наставиће стратешку партију коју је Запад пребрзо прогласио добијеном, а као прагматик избегаваће конфронтацију и тражити партнерске односе.

Такав Путин истиче универзалне принципе за решавање локалних сукоба: "Када чујемо да је један приступ могућ на једном месту али неприхватљив на другом, то је тешко разумети, а још теже објаснити људима".

Проблем је у томе што у великој политици и дипломатији није као у обичном животу. Ако би неко, рецимо, тврдио да је друм и прав и кривудав, или да је цвет и бео и плав – прогласили би га лудим. Шта рећи за међународно право, укључујући и документе УН, где се истовремено брани принцип суверенитета и територијалног интегритета и право на самоопредељење.

Вашингтон има свој рецепт разрешавања ове контрадикције. А Москва? Да ли ће ићи на косовски вето спречавајући измене граница а настављати да подржава право на самооопредељење?

У време заоштрених односа са САД које критикују "демократску ерозију" под Путином, прво не би било искључено мада се тиме народима Абхазије, Јужне Осетије и Трансдњестра онемогућава да се сутра придруже Руској Федерацији.

Други случај подразумева да то право могу да искористе и косовски Албанци. Да све не буде баш како се често залагујемо, заоштравајући своју позицију Русија признаје територијални интегритет Грузије али истиче да он не представља "политичку и праву реалност". Преведено на Космет, "реалност" Јужне Осетије не иде на руку српском интегритету.

Лидери Грузије и они који их подржавају на Западу сматрају да се ради о типичним примерима сепаратизма. Абхазија, Јужна Осетија и они који су на њиховој страни у Русији бране право на самоопредељење засновано на резултатима референдума.

У случају Космета много тога је обрнуто. Американци не говоре о сепаратизму, а ни Руси о праву на самоопредељење. То отвара простор договору: Американци неће инсистирати на пуној независности, Руси ће се у будућности сагласити са референдумом.

Знам да ово није популарно, али чини ми се да је и Београд легализовао право косметских Албанаца на плебисцит. Ако је устав донет а да право гласа није дато делу становништва "уставне територије", онда би и они могли да иду на референдум не питајући Србе шта о томе мисле. Опскурно.

Пратећи сопствени интерес, Русија се не осећа обавезном да уважи амерички став да питање Косова није модел за друге. Шеф дипломатије Сергеј Лавров каже да се ради о неприхватљивом покушају заобилажења међународних правних норми.

Уколико Москва ипак прихвати да се ради о преседану који неће ширити негативну радијацију, онда ће, као Кина око Тајвана, тражити чврсте гаранције. Најчвршће су, тврде заступници теорије и праксе да новац може све, гаранције са доларским чеком од девет нула. Нема тог зида који магарац натоварен златом не може да прескочи, кажу да је говорио Александар Македонски.

Ком ће се царству приволети баћушка, наша новоусвојена маћушка, Путин? Да ли је приправан да отвори сукоб са администрацијом Џорџа В. Буша који – заузет Ираком, Ираном и Северном Корејом – не показује намеру да се бакће неком балканском заврзламом када већ има решење: независно Косово.

Буш би да послуша Хенрија Кисинџера који каже да су САД изгубиле кључне године на Србе и пропустиле да преузму потпуну контролу над источном Европом, мада неће допустити да Путин диктира темпо. А нешто и не верујем да би џудиста из Кремља због Косова прихватио да се по струњачи носи са ранчером из Тексаса.

Остаје могућност нагодбе јер свима је доста небулозног статуса јужне српске покрајине. Нека међународна заједница нађе привремено решење, а касније јавно потврди да се ради о изузетку. Тиме би формално био заштићен руски интерес. Остало је питање стратешког, политичког, топографског, нафтног и доларског договора.

Господо српски русофили, претње ветом у Савету безбедности само дижу цену нагодби. Не тугујте ако вета не буде. Не заборавите да је и Лењин од "отворене дипломатије" одустао само годину дана пошто ју је промовисао.

Господо српски русофоби, немојте то називати "очекиваном продајом" и "руском издајом". Мимо емотивног, не бих у таквом дилу видео никакав други аргумент. Велики раде оно што хоће, мали оно што морају, Тукидитова је истина још из античких времена.