Дисидентски дани

Да ли је било толико давно да је за нас изгубило свако значење – на данашњи дан пре 50 година Милован Ђилас је ухапшен под оптужбом за "непријатељску пропаганду"? Нема више партије коју је оптужен да је издао ни међународног покрета којем је она припадала. Нема ни земље у којој је живео и за коју се борио.
Оно што је тада као сензационална вест пунило новинске наслове широм света данас делује скоро као шаљива загонетка. И сами појмови "дисидент" и "дисидентство" изгубили су онај злослутни одјек и изашли су из употребе. Са чим данас да се не сложимо – корпорацијским преузимањем? Мултинационалношћу? Но, у време Ђиласа и мањих дисидената постојала је монолитна партија која се звала комунистичка. Москва је била мерило по којем се одређивало шта сме, а шта не сме да се каже. Извор општеприхваћене мудрости, мада не баш центар универзума. Свет је био подељен на Исток и Запад, а између је била занемарљива Југославија.
Један догађај из данашњих дана има сасвим малу сличност са тим из 1956, а то је немир изазван протестима на улицама Будимпеште.
Површни посматрач могао би да уочи паралелу у чињеници да је мета овогодишњих демонстрација умерено социјалистичка влада. Али то није ништа у поређењу са окрутним стаљинистичким режимом који је владао као персонификација Москве до истинске побуне пре пола века.

Како је касније причао, у њему, Ђиласу, ветерану југословенске револуције, побуна је тињала месецима, почев од Стаљинове смрти 5. марта 1953. Касније је схватио да је Тито реаговао сасвим супротно. Стаљинов одлазак за Тита је био сигнал да је слободан да "учврсти идеолошко јединство" и "блокира демократизацију, првенствено у домену идеја". Одмор од стаљинистичких метода у којем је Југославија почела да ужива по избацивању из Информбироа – Блока – за Тита је био завршен.

Ђилас је, с друге стране, само седам месеци после смрти диктатора у Москви почео серију коментара у "Борби" која је кулминирала његовим протеривањем са партијских функција на специјалном пленуму у јануару 1954. и са свих функција у влади. Чланак у којем предлаже "борбу за нове и конкретне демократске облике" за Тита је била кап која је прелила чашу. Ђилас га је провокативно назвао "Револуција".

Само неколико дана пре пленума, Стари (како је Ђилас звао Тита) позвао је свог дотад омиљеног сина, кога је звао Ђидо, и остале своје блиске сараднике, Александра Ранковића и Едварда Кардеља, да дискутују о следећим потезима, укључујући Титов захтев да Ђилас поднесе оставку на место председника Народне скупштине. Тито је имао 65, а Ђилас 42 године. Био је то последњи пут да су се ови ратни другови срели. Раскид с пријатељима "био је за мене потреснији од било ког сукоба због идеја", написао је касније.

На пленуму су га напали готово сви чланови Централног комитета. Сам је затим напустио партију.

Због интервјуа "Њујорк тајмсу" у коме је критиковао политичку ситуацију у Југославији и захтевао да се дозволи опозициона партија ради демократизације друштва, Ђилас је 24. јануара 1955. oсуђен на казну затвора од осамнаест месеци, условно на три године.

Ђиласа су пратили – и прислушкивали – у стану у центру града. Већина га се клонила. Радио је на својој историји-аутобиографији "Бесудна земља".

Предао је рукопис Српској књижевној задрузи у пролеће 1956. и био је крајње обесхрабрен кад је чуо да је званично одбијена као "превише церебрална", а заправо по наређењу Ранковића.

Била је то још једна прекретница за њега. Пошто је избачен из политичког живота и име му било оцрњено, суочавао се са "покушајима моћника да га духовно докрајче као писца". Рукопис "Бесудне земље" тада је послат једном америчком издавачу и он је почео да пише политичку студију "Нова класа". Завршио ју је за три месеца.

Одатле је водио само мали корак до његове одлуке да своје отпадништво од домаћих аспеката комунистичке теорије и праксе прошири на међународни ниво.

Терен је био припремљен реакцијама широм Источне Европе на Хрушчовљеву јавну осуду Стаљина на 20. конгресу Комунистичке партије Совјетског Савеза у фебруару 1956. На студентским демонстрацијама 23. октобра у Будимпешти брзо се скупило 200.000 људи. Два дана касније совјетски тенкови су отворили ватру на масу. Уследила је злокобна пауза док нису постављени нови мађарски лидери, а совјетско руководство промишљало је следеће потезе. Одлуку је убрзао новопостављени премијер Имре Нађ. Он је 1. новембра објавио повлачење Мађарске из совјетског Блока.

Суседна Југославија је била дубоко увучена у мађарски дебакл, и отворено и прикривено.

Отворено, Савет безбедности УН разматрао је 27. октобра резолуцију којом је осудио прву совјетску интервенцију у Мађарској. Југославија се уздржала од гласања. Два дана касније Ђилас је потражио дописника АФП-а из Београда и дао му изјаву у којој је отворено осудио ту уздржаност.

Истовремено, у потпуној тајности, Хрушчов и његов главни савезник Георги Маљенков одлетели су у Пољску, Румунију и Бугарску да размотре све гору ситуацију у Блоку. Другог новембра су одлетели у Пулу, а онда бродом прешли мали канал с немирним водама до Бриона да се о мађарској кризи посаветују са Титом, Кардељем, Ранковићем и амбасадором Вељком Мићуновићем. Трећег новембра вође у Кремљу су одлучиле да сломе мађарске бунтовнике. Тенкови су кренули те ноћи. Следећег дана Имре Нађ и још 41 Мађар потражили су уточиште у југословенској амбасади у Будимпешти.

"Наслућивао сам да ћу бити ухапшен", сећао се Ђилас својих размишљања. Али далеко од тога да је одустајао. Једанаестог новембра добио је телеграм од "Њу лидера", угледног њујоршког социјалистичког часописа, са молбом да напише анализу политичког циклона који је харао совјетским Блоком. "Имао је чланак у писаћој машини и само је чекао да га неко затражи", присетио се њујоршки уредник његових речи.

"Олуја у Источној Европи" објављена је 19. новембра. Истог дана полиција је дошла у стан у Палмотићевој 8, где је породица Ђилас живела већ две године, и ухапсила га. "Ромињала је хладна киша", записао је.

Тако је започела прва од укупно девет година иза решетака у комунистичкој Југославији, три пута дуже него што је робијао у затворима Краљевине Југославије (1933-1936). Хрушчов је у Москви прокоментарисао амбасадору Мићуновићу: "Добро сте решили проблем са Ђиласом. Честитамо вам."

"Олуја у Источној Европи" била је у неким аспектима полемичка. Али садржала је моћно пророчанство и проницљиву анализу. Њено главно предвиђање да "револуција у Мађарској значи почетак краја комунизма уопште" била је испред свог времена више од три деценије. У главној анализи тврди се нешто што је мало ко од комуниста икада успео да схвати: да, без обзира на то што неки верују да могу да реформишу комунистичку доктрину и праксу, то представља илузију.

Онда и касније Ђилас се борио не само са Титом и совјетским Блоком него и са самим собом. "Морао сам да се борим за свој морални и духовни опстанак, свој разум и свој живот... Морао сам да превазиђем идеју лењинистичког комунизма за коју сам се борио целе своје младости. ("Тамница и идеја" – 1982.) А то се није догодило преко ноћи. "Читалац може стећи утисак да су се моје идеје уобичавале једноставно, корак по корак, без имало колебања. Није било тако." ("Власт и побуна" – 1983.)

"Не може бити никакве сумње да сам касније затворен због одлучности да се поправе односи са совјетском владом", закључио је касније. ("Дружење с Титом" – 1980.)

Осуђен првобитно на три године тешког рада, и једно време на "самицу", био је на путу да постане најчувенији дисидент у комунистичком свету. Његов статус је потврђен објављивањем "Нове класе" у септембру 1957, што му је донело још седам година затвора.

Наставио је да пише и размишља: "’Политика’ је јуче објавила да је убијен Имре Нађ, на неки начин ми га је жао. Увек сам осећао да смо у многим погледима слични." ("Делови живота", 15. јун 1958.) "Човек не може да живи без идеала, а они су опет нестварни." (Исто, 20. јун 1958.)

Да, јесте било давно када је Милован Ђилас ухапшен због подршке мађарским побуњеницима. Али његово жртвовање није изгубило значење.

 (Аутор је дугогодишњи дописник "Њујорк тајмса" из Београда)