Овације јунакињама из Јапана

Ни један балкон на свету није тако високо као на Скупштини града Београда. Са њега наши спортисти дохватају небо. Одбојкашице које су бронзаном медаљом на Петнаестом светском првенству у Јапану постигле највећи успех у историји наше женске одбојке дочекане су у отаџбини као из славне битке. Пред Скупштином града Београда окупило се око десетак хиљада раздраганих душа. Усред новембра веснике златног сјаја поздравио је и прави пролећни дан. "Плаве" су пре двадесетак дана тихо пошле на далек пут из Ковилова надомак престонице. Јуче су поделиле срећу с поклоницима којих је до бронзане зоре било све више уз телевизор као прва женска екипа на тераси наших спортских радости. Дочек су заслужиле витешким држањем које их је светлог образа винуло пред народ попут многобројних јунака пре њих. Причекивања на култним местима у новијој историји нашег спорта увек су значила и испраћај у нове походе. Одбојкашице су обећале да ће са Европском првенства догодине (20-30. септембар) да се врате са сјајнијом медаљом. 
– Свима који се баве спортом код нас жеља је да се попну на ову тересу. Будите убеђени да вам ово никада нећемо заборавити, – проломио се глас Зорана Терзића који је у Јапану оставио утисак тренера старог кова, најсталоженијег на свету.

Одбојкашице су отпевале "своју" химну "У свету постоји једно царство, у њему царује другарство" којом су и непосредно после освајања медаље указале да ју је исковао дух заједништва. Крв је узаврела са звуцима трубе  – по такту улоге ужичке одбојке у историјском подвигу.

Док се маса разилазила, јунакиње су прешле у свечану салу Градске скупштине. Обратили су им се градоначелник Ненад Богдановић, потпредседник Одбојкашког савеза Србије Ненад Голијанин, представник главног спонзора НИС-а Срђан Бошњаковић и министар за образовање Слободан Вуксановић који је најавио да ће Владина обавеза да "бронзану" репрезентацију са светског првенства награди са 150.000 евра да буде испуњена у најкраћем року. Жеља свих је била да стазом одбојкашица прођу и одбојкаши, али да их почетком идућег месеца дочекамо као светске прваке.

Један од наших најјачих адута Ања Спасојевић истакла је да између наше екипе и финалиста Шампионата стоји само велико искуство Русије и Бразила.

– У полуфиналу против Бразилки успели смо да им будемо равноправне игром која није била ванземаљска, већ сасвим обична. Ипак, било је прекасно да се упустимо у још већу борбу, јер је искусни противник знао како да преброди кризу. То иде с временом, а наше време тек долази.

Ивана Ђерисило, која је извојевала највише поена за бронзу, већ идућег викенда игра првенствени меч у Турској. Из Јапана жали само за тим што је прокоцкано вођство од 2:0 у сетовима против домаћина.

– Да смо савладале Јапан, у полуфинале бисмо отишле с првог места. Играле бисмо против Русије која нам више лежи од Бразилки. Оне су сада прваци света, али је наша победа на припремном турниру у Аласију с 3:1 показала да смо им нашле слабе тачке. Медаља је плод вишегодишњег рада. Па Спасојевићева и ја смо заједно од 1996. у Звезди, а Терзић нам је као судбина и у клубу и у млађим категоријама и у сениорској репрезентацији.

Тренер "плавих" не подлеже еуфорији ни када је све завршено, истовремено изазивајући и чуђење и дивљење. Такве су му и изјаве:

– Не би било добро да смо се "ни из чега" домогли финала. Треба ићи корак по корак. Треба још времена док не станемо уз раме са светским велесилама које имају врхунске играчице и услове рада, а на окупу су годинама. Лако је бити сталожен када побеђујеш. Треба остати прибран када се ломи резултат и када се надвија опасност да ти се сав труд сурва у воду. Тада треба бити и педагог и психолог и пријатељ и отац, поготово у женској екипи.