Плес у стакленој коцки

Tо што смо видели била је проба, само половине перформанса „Без назива”, уз који стоји неколико ауторских потписа Јожефа Нађа. У лепом, замраченом студију у Кањижи, пред нама је сцена као кутија, соба 4х4, у њој аутор са младом француском партнерком Ан Софи Ланселен и... њихов плес под светлом свећа, једином расветом у простору као camera obscura.

Дуго се све то припремало у Нађовом родном граду, горе на северу Баната, који су управо напустили и кренули још мало на ту страну света – до Прага и чувеног Квадренијала. Какво добро место за једну светску премијеру, која се десила ове недеље у оквиру великог и провокативног уметничког пројекта „Раскршће: Између интимности и спектакла”.

Тај наслов рам је и за Нађову, засад „безимену”, представу и сам по себи пуно тога о њој каже. На том „Раскршћу”, на тргу између Националног позоришта и театра Латерна Магика, срело се 30 реномираних светских уметника. За њих је тамо подигнут необични лавиринт, сав од коцки, дело израелског архитекте Орена Сагива. На наведену, наручену тему аутори, свако на свој начин у свом простору, приложио је свој уметнички „одговор”.

Оно што се дешава у Нађовој коцки публика на Квадренијалу може да види само кроз стакло. Скоро да личи то на поглед у оне велике акваријуме, само нема воде и ајкула. Тамо су једино Он и Она, који са своје стране стакла публику уопште и не виде, а гледаоци су само у раљама овог безопасног нађовског плеса... Траје 80 минута и посетилац се задржи онолико колико мисли да треба. И тако 11 дана – двапут дневно. А могло је и горе бити – за извођаче. Првобитна идеја била је: сваки дан одиграти пуно радно време, прави плесни маратон дуг осам сати.

О рађању представе о интимности у зони театра, виђеној из разних ауторских ракурса, Јожеф Нађ нам је испричао:

– За мене је то особен пројекат, први пут стварам нешто по наруџбини, на задату тему и као комплетан аутор. Изабрао сам партнерку, нову плесачицу у мојој трупи у Француској. Недавно смо радили представу „Шери бренди” и у плану имали и један заједнички мали формат и, ево, појавио се. Почели смо да тражимо „причу”, читали Мориса Бланшоа, писца кога обоје волимо. После смо се сетили и Дирера, његових бакрореза и чувене трилогије: „Меланхолија”, „Свети Јероним у ћелији” и „Витез, смрт и ђаво”, а потом и песама Паула Целана... Хтели собу белу, па је обојили у црно... Својствено мом поступку, јер у пројекте не улазим са великим планом. Важније су ми идеје које даље, кроз стваралачки процес, добијају своје облике.

У овој својој представи он већ види наговештаје њених будућих метаморфоза. Њено трајање биће и ново стварање. За Нађа је то материја која се стално развија и не види се крај истраживању интимности на сцени и интеракције са публиком на исту тему. Баш зато представа и нема наслов, најбоље је ако се временом сам појави. И, каквог ли парадокса, овакав пројекат понекад покаже да су могућности у малом простору далеко веће него на великој позорници. Нека сила уметника на то натера. Овде се зове сценска тескоба, која те ограничи и „осуди” на минуциозан, филигрански покрет, бављење финим детаљима и микро конструкцијама. Можда је покретач сценских акција и неки подсвесни страх од клаустрофобије или мањка слободе, чак.

Тако је данас. Али, у Кањижи се Нађ присећа и како се се из родне вароши отиснуо у свет, тамо направио велико име у театру покрета, а како године пролазе као да му је све ближа мисао о повратку. Његов пут у Француску, via Budapest, одвео је сликара у перспективи у мало другачији свет игре и позоришта:

– Студирао сам графику, па историју уметности у Будимпешти, где ћу, видевши тамо театар покрета, неку врсту пантомиме, открити да имам склоности и способности за то. Било је то крајем седамдесетих година. Та искуства су ме терала даље, стигао сам у Париз, неколико година радио као плесач у више трупа, а 1986. сам направио своју. Тај рани стваралачки период обележен је сећањем на ове моје људе из равнице и слике које сам одавде понео, том локалном митологијом, како то обично називам. Део тога је и песник Ото Толнаи, који је такође родом из Кањиже и такође у Паризу. Својом литературом он је лепо „захватио” овај крај, а ја волим књижевност и често се њоме инспиришем, баш као и музиком, разуме се. Последњих година све више се окрећем ликовној драматургији и све сам заинтересованији за испитивање проблематике како прављење слике на сцени може бити материја за драматургију.

За своју уметност он каже да је језик звука, слике и покрета а живот који данас живи дели на три: трећину године проведе у Орлеану, где је на челу Националног кореографског центра, трећину у Кањижи, трећину на плесним турнејама по свету. Литература, његово омиљено поље идеја за оно што ће отплесати у театру, опет ће, изгледа, бити актуелна у наредним пројектима. Говори нам о два претежно списатељска „тријумвирата” о којима размишља. У једном би извори инспирације били Бекет, Жене и Ђакомети, у другом три велика румунска писца који су живели у Паризу – Јонеско, Елијаде и Сиоран. Нађ увек има у глави по неколико пројеката, тако да размишља и да поново оживи прве од тридесетак својих радова. Оне у којима највише постоји његов завичај, „оно од чега смо састављени”, да га цитирамо. Ти рани радови не би баш сасвим личили на себе. Њихов творац ставио би их у актуелнији контекст и на пробу једног другог времена.

На проби ће можда бити и његови дечачки снови о атељеу и сликама. Склонио је то у неки други план, али од њих никад није одустао. Остваривао их је кроз ликовност својих представа, кроз бављење фотографијом и цртежом. Оним што су ситуација, време и простор дозвољавали. У неким будућим данима он себе може да замисли у атељеу у Кањижи, тамо где је довољно рећи „наш Јошка” и да сви знају на кога се мисли. То је онај добри дух вароши, знатижељник који страствено ослушкује пулс равнице...

– Кроз посматрање ја сам о игри највише научио. Гледати представе Пине Бауш за мене је било најдрагоценије искуство. У мом завичају, међутим, ја посматрам и слушам природу, птице посебно. Толико да знам да је моје место и међу орнитолозима, аматерима. Као професионалац, ја те звуке доживљавам као највеличанственије симфоније из природе и они на разне начине постоје у моме театру покрета.

Играју и на Битефу

На овогодишњем Прашком квадренијалу (16–26. јун), Србију, уз перформанс „Без назива” (копродукција Киоска, платформе за савремену уметност, и Регионалног креативног атељеа „Јожеф Нађ” из Кањиже), представља и „Измештање”, дело визуелног уметника Дорјана Колунџије.

Прашко квадренијале сценског дизајна и простора презентира најразличитије радове остварени у креирању костима, сцене, светла, дизајна звука и позоришне архитектуре у плесном театру, опери, драми, на специфичним сценама, у мултимедијалним и уметничким перформансима.

После премијере перформанса „Без назива”, 16. јуна у Прагу, и даљих извођења на Квадренијалу, та представа кренуће у свој нови живот, мало другачији. Неће више бити оног стакленог четвртог зида, сцена-кутија ће се отворити. Са том лако промењеном сценографијом, Нађова представа отвориће Јесењи будимпештански фестивал, у обновљеном Националном театру, играће је и на суботичком фестивалу „Desire” и, оно, можда најважније: биће на програму овогодишњег Битефа.
Кажу да је за наредну годину дана представа већ резервисана, пошто је већ испланирана велика европска турнеја.