ДВА ВРАНА ГАВРАНА

Амерички и британски амбасадор удруженим снагама крстаре од РТС-а до "Блица" и у непуна 24 сата шаљу исту поруку – нема нових преговора о Косову.
Стивен Вордсвот, британски амбасадор у Београду, изричит је у тврдњи: "Наш став је да су преговори завршени. Прелазимо на одлуке."


У истом дану Војислав Коштуница, још премијер српске владе, за национални интерес прогласио је крах Ахтисаријевог плана за Косово и Метохију. Више бих волео да нам је национални интерес успех неког нашег плана, али биће да је проблем у томе што доброг плана о Косову и нема, односно да је српски план подједнако лош колико и Ахтисаријев.

Не знам да ли Коштуница на нечем опипљивијем од руске карте заснива прогнозу да ће "и поред громогласне подршке Ахтисаријев предлог пропасти што ће отворити врата да почну прави преговори о будућем уређењу покрајине". Поменути Вордсворт и Мајкл Полт, његов колега из САД, прогнозирају да ће у Савету безбедности УН Русија бити уздржана, а такав закључак извлаче из става кремаљске администрације да Русија не може да подржи план који није прихваћен од обе стране, што би преведено на језик обичног света значило да ће мало да зажмуре кад се буде гласало.

Ова најновија дипломатско-медијска офанзива атлантског тандема има врло јасну сврху. То је припрема српског јавног мњења на лоше вести с политичког бојишта око Косова. Ваљда рачунају да је у нашем интересу да нам се отворе очи, кад већ наши политичари неће и/или не могу то да ураде.

Пун сам разумевања за невоље оних српских политичара којима је запало да се питање Косова решава у њиховом мандату, али од гурања главе у песак неће бити никакве користи, а понајмање од јаких изјава којима се жели исказати гнев због решења које нам се не допада. Политичари би барем морали најбоље да знају да свет није савршен и да над том чињеницом не вреди запомагати и да правда и право нису увек једнаки и да треба отворено у једном тренутку рећи да ће решење које ће проћи кроз лавиринт Уједињених нација с наше тачке гледишта бити неправедно, али не и неправно јер је још оном првом резолуцијом постављен правни оквир да о судбини Косова одлучује неко – трећи.

Претпостављам да већини Срба двојица углађених дипломата личе на оне вране гавране који у народним песмама доносе лоше вести, али чини ми се да је то продуктивнији говор од врућих парола типа "Трст је наш". Реалност и рационалност у основи су сваке добре политике па просто не умем да кажем чему служе изјаве попут оне коју као нека врста хита цитира по дневној штампи: "Европској унији ломи се кичма на питању Србије". То је изјавио Александар Симић, саветник премијера Србије, и остаје ми само нада да његови савети премијеру не иду баш у том правцу и том логиком, већ да му то што прича више дође као неко замајавање јавности или, можда, певање у шуми.

Умишљеност о сопственој великој улози у светским пословима више пута је овом народу и буквално долазила главе, па се треба чувати претеривања. Уосталом, атлантски двојац немилосрдно превеслава преко потока овдашњих косовских суза и саопштава нам у не много увијеној форми да ће Косову бити призната надгледана независност овако или онако, односно како каже Мајкл Полт: "...желимо да се косовски проблем реши у УН иако то није једини начин."

А шта ће бити после? То нам објашњава Вордсворт: "Ако један сусед не признаје другог, то сигурно представља проблем и то ће морати да буде решено што пре." Или, другим речима то око признања појавиће се као услов за европску интеграцију Србије, што смо и сами слутили, али још нико није помињао.

Немци су протеклих дана, када се славио педесети рођендан уједињене Европе, радо цитирали сопствени стратешки кредо да су уједињење Немачке и уједињење Европе била само два лица истог новчића. Не верујем да је умесно наш случај поредити с овим, али нека стратегија би морала постојати ако нас већ Устав обавезује да Косово заувек буде наше. План са суштинском аутономијом, мада ником баш није јасно шта је то, није уродио плодом. Мале су наде да ће Ахтисаријев план крахирати и још је теже поверовати да ће Европска унија на питању Србије да сломи кичму.

Можда је решење у убрзању процеса интеграције Србије у Европу. Свашта смо пробали, можда би сада могли и то.