Живот у савском приобаљу

У првој половини 19. века Савамала и савско приобаље имали су изглед обичног сеоског насеља са стотинак сиротињских приземљуша, углавном трошних рибарских колиба и циганских черги. Кнез Милош га је од турског паше добио на поклон и тада је започела изградња језгра будуће српске престонице. Започето је и уређивање Лимана, на коме су претходно радили Турци и Аустријанци, да би направили пристаниште за трговачке и путничке бродове који су пловили даље на исток, ка Црном мору, прича Драгана Стојковић, музејски саветник у Манаковој кући при Етнографском музеју у Београду, ауторка изложбе фотографија „Београд: живот на Сави, друга половина 19. и прве деценије 20. века”.

Прве парцеле у Савамали добијају ортаци кнеза Милоша: чувени трговац Миша Анастасијевић и браћа Симић, али и други трговци и занатлије. Услов је да сви који раде на Лиману ту морају и да живе и имају „магазе“.

Савамала тада доживљава трансформацију и напредак. Београд почиње да се гради као модерна европска варош с привредним животом који се посебно концентрише на приобаље Саве. Овде ничу знаменита државна и приватна здања: Ђумрукана, Конзулат, Совјет, Београдска задруга, Попечитељство финансија, Велика пивара, а у непосредној близини Мале пијаце отварају се трговачке радње, занатске радионице, хотели, ханови, механе...

Кажу да је у то време квадратни метар био четири пута скупљи него у Кнез Михаиловој улици! У то време је подигнута и чувена Манакова кућа која је једно време била пекара и кафана. Будући да је у близини железничка станица с једне стране, а пристаниште са друге, овај крај је био баш прометан. Ово је место одакле се кретало у свет или пак враћало кући, у завичај.

„Мали пијац поплавила Сава“

Овај део Београда је био под водом већи део године и зато је назван Циганска бара или шаљиво Бара Венеција. Те повремене поплаве инспирисале су непознатог аутора, па је тако настала и песма „Мали пијац поплавила Сава” које се данас сећају само старији Београђани. Интензивном изградњом и регулацијом града та бара се од 1867. године исушује и насипа.

„У периоду од половине јуна до позне јесени београдске обале подсећају на градове Средњег истока: из великих чамаца и дереглија од зоре до касне вечери оре се повици продаваца који из Срема, Баната и Бачке довлаче читава брда бостана: диње, 'крастаче' и шарене и слатке као шећер лубенице 'сомборке', све је то преко потребно Београђанима који завршавају своје оброке турском кафом и воћем, нарочито дињама и лубеницама,” записали су хроничари тог времена.
Од средине 19. века, српска држава, али и многи богати појединци све више улажу у развој пловидбе реком. Најпознатији међу њима је капетан Миша Анастасијевић, кога би данас звали „српски Оназис”.

„Он је располагао са 74 лађе и 23 филијале-камарашије дуж Саве и Дунава, од Брчког преко Београда до Галца. Његова империја се може сматрати као 'прва српска мултинационална компанија', обухватала је мрежу од око 10.000 људи”, забележио је Петар Милосављевић у књизи о капетану Миши. А Драгана Стојковић са жаљењем примећује: Да је историјски ток био другачији, овај део Београда би могао да буде нека врста наше „Венеције на реци”.

Хлеб од седам кора

У прошлости је пловидба нашим рекама обављана искључиво на основу знања и искуства капетана и вештине и храбрости морнара, јер није било навигационих инструмената као што су радари и сонари. Изрека „Хлеб од седам кора” означава сву тежину посла обележеног пловидбом не само „преко седам мора и океана” већ и речним бродовима, које вребају речни спрудови, невреме... Заштитник бродара, као и свих помораца, је свети Никола, а његова слава се у Савамали обележавала скромно, уз свакодневни рад и основна славска обележја.

Раније су се бродари венчавали на броду, јер су у вечитој журби па је дужност свештеника преузимао капетан брода. Забелешка о венчању се касније оверавала у матичним службама. Сватови су били чланови посаде, а уз малобројну и најужу родбину венчаног пара венчање се прослављало на скроман и једноставан начин. У случају изненадне смрти брод би пристајао у најближу луку и о томе се обавештава полицијска и лекарска служба. Преминули бродар се најчешће истим бродом превозио до места у коме је живео, где је био сахрањен.

На речним бродовима није било запослених жена. Тек педесетих година 20. века запошљавају се као куварице. Ожењеним бродарима су за време пловидбе ретко долазиле супруге. Али, између два светска рата и непосредно после Другог, често су читаве породице боравиле на шлепу. Није ретко да су се жене чак ту порађале, путујући са мужевима – бродарима. А ако је дете рођено на броду, у крштеницу новорођенчета се уписивао број шлепа или име брода, са основним подацима. У том случају важило је правило да дете има држављанство државе из које је пловило.

– Бродари су познати као изузетно гостопримљиви и шаљиви људи, што се нарочито види кад дочекују госте на броду: уз јело, пиће и весело расположење! – каже Петар Бајковић, капетан унутрашње пловидбе.

Стари начин живота у Савамали се изгубио, али га је зато заменио динамичан ноћни живот у елитним савамалским клубовима, поред магацина и стоваришта. Постоје и мале „зелене оазе” за одмор и рекреацију, али, како предвиђа Драгана Стојковић, Савамалу тек чекају лепши дани.