Четири изазова нове турске владе

Понекад је на изборима лакше победити него се суочити са изазовима које намеће свакодневни политички живот, који не признаје славље и ловорике. Иако још није формирао нови кабинет, премијер Тајип Ердоган се првог дана суочио са четири велика изазова: све тежим последицама кризе у Сирији, новим неспоразумима са Израелом, парализом преговора са ЕУ, а на домаћој сцени пре свега с нерешеним „курдским проблемом” који после избора још гласније куца на капије владе.

„Ми можемо са Сиријом и друкчије да разговарамо”, поручио је Ердоган свом пријатељу Башару ал Асаду, који се досад оглушивао о његове апеле да престане да прогања противнике и да одмах почне „шок реформе”.

Премијер Ердоган је у Анкари примио Хасана Туркмана, специјалног Асадовог изасланика. После разговора који је одржан иза строго затворених врата ништа није саопштено. Али сама чињеница да је тај сусрет трајао три сата говори довољно сама за себе.

Турска као да почиње да губи стрпљење, поготово што је већ примила 8.500 избеглица. Али, то је само почетак, уколико се не прекину сукоби у суседној земљи. У пограничном подручју Сирије сада се налази десет хиљада људи, који би сваког часа могли да упадну у Турску.

„Они (избеглице) гостују у Турској”, изјавио је Туркман и додао да ће се они вратити у Сирију. Ове речи су у Анкари изазвале чуђење, јер испада да специјални саветник председника Асада или не зна, или неће да зна, шта се у његовој земљи дешава.

Турска у овом часу неће да затвара своје капије према Сирији, са којом је укинула визе још 2009. године. Али, питање докле ће то моћи да се толерише.

Премијер Ердоган је овог пута из Тел Авива, уместо честитке, добио упозорење. „Ми очекујемо да турска влада спречи нову провокацију с флотилом”, поручио је Анкари заменик министра спољних послова Дани Алајон.

Невладине групе из Турске и других земаља планирају да крајем јуна организују конвој за дотурање помоћи Палестинцима у Гази. Израел кажу да је то смишљена провокација, да иза тога стоје групе које су повезане са терористичким Хамасом, и траже од Турске да блокира ту акцију.

То ће, без сумње, бити нови тест за поремећене односе између две колико до јуче пријатељске земље. Анкара се због тога нашла под притиском и америчких конгресмена.

Слична акција, коју је пре годину дана организовала турска Асоцијација за хуманитарну помоћ, завршила се крвопролићем: израелски командоси су убили девет турских држављана. Сада се страхује од репризе. Тел Авив је блокирано појас Газе, како би спречио наоружавање екстремног Хамаса.

Велики изазов Ердогана чека и у односима са Бриселом, пошто приступни преговори са ЕУ нису много одмакли од старта. Разговори су отворени о 13 од укупно 35 поглавља, а осам су се нашла „на леду”. Питање је када ће се наћи на дневном реду, пошто влада у Анкари треба претходно да призна Републику Кипар.

У предизборној кампањи премијер Ердоган је најавио да ће први пут основати министарство за односе са ЕУ. Али, на прузи која од Анкаре води ка Бриселу стоје две засад непремостиве рампе: Никола Саркози и Ангела Меркел, који упорно тврде да Турској није место у ЕУ.

На домаћем плану влада ће морати, хтела то или не, да се озбиљније суочи са „курдским проблемом”. Припадници тог народа су на изборима направили неочекиван успон: пошто њихова Партија мира и демократије није могла да прескочи изборни цензус од 10 одсто гласова, она је предложила своје независне кандидате и у Меџлису сада има 36 фотеља – 16 више него досад.

„Други победник избора (после Ердогана) јесте курдска партија”, признају у владајућој Партији правде и развоја.

Курди већ најављују да ће обновити старе захтеве: већу аутономију на локалном нивоу и образовање на матерњем језику. Чују се и оштрији тонови: бивши лидер курдских побуњеника Абдулах Оџалан, који сада издржава доживотни затвор, преко својих адвоката, затражио је од владе да отвори политички дијалог с Курдима. У противном запретио је обнављањем „рата”.

В. Лалић