(Не)оклеветани Тесла

Иван Настовић, доктор психолошких наука и психотерапеут, већ је проницао у душе Десанке Максимовић, Лазе Костића, Иве Андрића и Милоша Црњанског, да поменемо то четворо великих српских списатеља. Најновија у тој ниски, књига „Архетипски свет Николе Тесле”, мало кога ће оставити равнодушним. Зашто?

Зато што је стваралаштво генијалног откриваоца окончано „одласком беле голубице”, доследно протумачено у јунговском кључу.Упркос чињеници да су за њега, као што каже Владимир Пиштало у свом роману, часови стваралаштва били „пољубац Бога”.

Зашто сте се, искључиво, приклонили архетипском тумачењу Николе Тесле, а другима замерате што су га посматрали само из једног угла?

Желео сам да проникнем у архетипски свет Николе Тесле, да се бавим оним што је архетипско у његовој личности и стваралаштву, ослањајући се на Јунгово откриће колективног несвесног, које омогућава истинско разумевање личности стваралаца и стваралачког процеса. Наиме, сва велика и аутентична уметничка и научна дела, као што каже Карл Густав Јунг, своје извориште имају у колективном несвесном, чији су садржаји архетипови, па њихово тумачење у светлу индивидуалног несвесног, психоаналитички приступ има за последицу нетачне резултате. Психоанализа ствараоце и њихова дела посматра само на нивоу личног, док потпуно занемарује оно што је у њима архетипско, а што заправо чини њихову суштину.

Пример таквог, погрешног приступа јесте, рецимо, Фројдова студија о Леонарду да Винчију, чију је личност и дело Сигмунд Фројд свео само на лично искуство уметника упркос чињеници да се извориште великих уметничких дела не може тражити у индивидуалном несвесном, јер су његови извори „и мутни и плитки”, већ се мора трагати за оном сфером несвесне митологије, чије слике представљају опште добро човечанства. То потврђују и неке студије о Николи Тесли, у којима се примењује психоаналитички приступ на оно што је архетипско у Теслиној личности и стваралаштву, па се тако нужно долази до погрешних увида, што углавном не проистиче из зле намере аутора, али проистиче из њиховог незнања.

Јунг је говорио да је сваки нов случај за њега био скоро нова теорија,сваком случају он је приступао индивидуално. То се посебно мора имати у виду приликом анализе личности и стваралаштва „великих појединаца”. Тако се ни Теслиној особеној и вишеслојној личности не може приступити индивидуално, већ је за то потребна сасвим нова теорија, коју сам пронашао у Јунговој аналитичкој психологији.

Стиче се утисак да колективно несвесно, како га објашњавате, извире из чудноватих космичких предела који измичу тумачењу? Колико је учење Карла Густава Јунга укорењено у најновијим научним спознајама, превасходно из биологије и физике?

Још 1950. године Волфганг Паули, добитник Нобелове награде за физику, и Јунг заједно су објавили књигу Тумачење природе и психе у којој су показали да се закони психе и закони физичког света не само додирују, већ се и поклапају. Паули је проучавао утицај архетипских симбола на подручје научних појава, пре свега на област физике, јер је истраживање показало да постоји видљива веза између психологије несвесног и физике, а и биолошких процеса. Јунг је отишао корак даље, тврдећи да ће се „раније или касније атомска физика и психологија несвесног значајно приближити пошто обе, независно једна од друге, и са супротних страна, продиру у трансцедентално подручје – прва с представом атома, психологија с представом архетипа”. Најновија научна истраживања ове тврдње су само додатно потврдила и продубила.

Да ли је наш славни откривалац (како је себе описивао) патио од некаквих душевних сметњи? У шта искусни психијатар може да проникне читајући његов живитопис и казивања савременика?

Од душевних сметњи – да, ако их тако можемо назвати, али не од душевних поремећаја у психијатријском смислу. Бљескови светлости и визије, тако каже и сам Тесла „сигурно нису биле халуцинације које се јављају код болесних људи”. Реч је, дакле, о садржајима који су имали своје извориште у архетипском делу његове личности одакле је и проистицало његово стваралаштво.

Може ли се архетип светлости повезати с некаквим психофизичким тегобама? И други генији су испољавали неуобичајено понашање, зар не?

Архетип светлости се налази у средишту и личности и стваралаштва Николе Тесле, који је, попут Иве Андрића, дубоко у себи веровао да „има негде један живот сав од светлости у коме је светлост основни закон и једини облик постојања”. Да Тесла није имао такво уверење, никада не би могао доћи до открића која су у вези са феноменом светлости, што се посебно односи на откриће обртног магнетног поља, које је најзначајније његово откриће, а произашло је управо из тог архетипа. Из овог архетипа су проистицале и неке друге појаве у његовом животу. Што се тиче „неуобичајеног понашања”, оно се може приметити код бројних стваралаца, али се томе увек мора приступити водећи рачуна о целокупној личности и делу, а не само о манифестном понашању.

Ко је све Николу Теслу оклеветао у својим списима? Из којихпобуда?

„Клеветање” Николе Тесле у првом реду у вези је са психијатризацијом његове личност, под којом подразумевам неосновано етикетирање психијатријским дијагнозама – од неурозе и хомосексуалности, преко схизоидне личности па све до психозе, односно схизофреније. Ово је чињено упркос томе што Тесла никада није затражио помоћ ни психолога, ни психотерапеута, ни психијатра, из једноставног разлога што му таква помоћ није била потребна.

У монографији сам се осврнуо на два примера психијатризације Николе Тесле – психоаналитичку студију Џула Ајзенбада о Тесли и на рад Владете Јеротића Психолошки портрет Николе Тесле, који би, сходно садржају, пре могао бити насловљен Психијатријски портрет Николе Теслe, јер у овом раду налазимо мало садржаја који би ишли у прилог психолошком портрету, будући да Јеротић упорно трага за открићем патологије у Теслиној личности и тражи је тамо где је нема. Он, рецимо, попут Ајзенбада, Теслину симптоматологију шаблонски сврстава у неуротски поремећај, упркос чињеници да Теслини „неуротски” симптоми нису реметили нормално функционисање његове личности, нити су негативно утицали на његово стваралаштво. Слично је и са неразумевањем Теслине љубави према белој голубици, коју Јеротић назива „настраном”, или са тврдњом да Тесла није имао пријатеље.

Разматрајући Теслин филозофско-религиозни поглед на свет, Јеротић, рецимо, најпре каже да није сигуран у којој мери је тај поглед био „под утицајем његовог личног живота и његове неурозе”, да би нешто касније, у истом чланку, рекао да је у „Теслином начину живљења, који је постао његов поглед на свет (!?), и поред блиставих открића у науци која су му донела једногласна признања целог света, ипак, било нечега неприродног и насилног, да не кажем и схизоидног”. Потврду за апсурдну и произвољну тврдњу о нечему „неприродном”, „насилном”и „схизоидном” у Теслиној личности, он потом налази у његовој „заокупљености аутоматима и роботима”(!?).

Пишући о Тесли, нисам ни смео ни могао да заобиђем оно што је о њему писано нестручно и погрешно, попут Јеротићевих произвољности које нису необичне, будући да су оне у његовом раду више правило него изузетак. При том не желим да ова запажања буду схваћена као злонамерна, већ стављена у контекст чињенице да Јеротић у јавности слови као „недодирљиви ауторитет”, пре свега за оне који не познају дубинску психологију, па стога безрезервно верују свему што он говори и пише. Међутим, то може имати, а и има, своје негативне последице, јер он припада онима који мисле да знају и оно што не знају, а што је најгоре, у то чак и верује. То, наравно, чине и они који некритично, из незнања, подржавају ту његову заблуду, чиме се затвара зачарани круг самообмањивања и обмањивања других.

Сам Никола Тесла се упињао да све одгонетне снагом ума, дочаравајући властито мукотрпно трагање помало загонетним метафорама. Нису ли се психолози и психијатри повели за тим?

Метафоре и симболи имају своје извориште у несвесном, како у индивидуалном, тако и колективном, тако да представљају не само специфичан језик снова, већ и стваралаштва уопште. Прави симболи и метафоре јављају се само кад постоји потреба да се изрази оно што мисао не може мислити, или што само слути и осећа, па је стога и потребно њихово тумачење. Ово важи и за „помало загонетне метафоре” Николе Тесле, чији нам скривени смисао може открити дубинска психологија, а за чије разумевање је осим знања, потребно и поседовање интуиције и емпатије.

Чиме поткрепљујете свој исказ да је „одласком беле голубице нестао (је) и Теслин стваралачки дајмон”?

Речима самога Тесле који каже: „Када је тај голуб умро, нешто је отишло из мог живота. До тог времена засигурно сам знао да ћу довршити своје дело, без обзира на амбициозност свог програма, но када је то нешто отишло из мог живота, знао сам да је мој посао окончан”. Он је, дакле, престао да ствара упркос чињеници да су за њега, као што каже Владимир Пиштало у свом роману, часови стваралаштва представљали „највеће узбуђење на свету” и били „пољубац Бога”, према коме су „сва друга узбуђења просто ништа”.

Шта то није смео и није могао да открије, а остаће вечна тајна?

Оно што Тесла није смео да открије поверио је свом првом биографу Џону О’ Нилу у једном интимном разговору. Шта је то што није могао открити, једино би сâм могао рећи. Ипак, поуздано знамо да је интуитивно следио мисао Бернарда из Трависона, алхемичара из 15. века, да „ваља учинити видљивим оно што је скривено, и тајанственим оно што је видљиво”, јер „само то и јесте посао мудраца”. А управо то чини и дубинска психологија.