Жеља да буду уважени младе води и на пут насиља

Да ли је делинквентно понашање најбоље што могу, или имају и друге друштвено прихватљиве потенцијале по којима би ваљало да се издвоје – питање је за малолетне виновнике опасних „несташлука”. Полицијска евиденција показује да списак кривичних дела која су починили клинци пре него што су прославили пунолетство последњих пет година не расте.

Експанзија дечјег преступништва и насиља само је илузија створена на основу тога што се о овим појавама данас више и гласније говори.

За годину дана у просеку 5000 деце одговорно је за 7500 законом кажњивих преступништава у Србији, подаци су МУП-а. У првих четири месеца ове године просечно пет и по пута дневно чувари реда хватали су престоничку дечурлију у тешким крађама, разбојништву, поседовању дрога... Стручни за сузбијање малолетничког криминала сматрају да ти подаци нису алармантни, него уобичајени. Не споре да се у сенци списка евидентираних кривичних дела крије много дужа листа незабележених песничења, жигосања модрицама, изнуђивања новца, застрашивања, неприхватања и малтретирања из обести, због различитости, материјалне добити, реванша...

– У друштву у којем нема вредносног система али има крађа, пљачки, отимања и у самом врху друштвене лествице није чудно да млади немају ограничења која би имали да у њиховом окружењу то понашање није готово уобичајено. Младост је по себи бунтовна и ако јој се додају злоупотреба разних психоактивних супстанци и алкохола резултати не охрабрују. Данашња омладина уместо да не пожели ништа што је туђе она отима – коментарише Александра Јанковић, психолог.

Истичући порив младих да буду примећени и уважавани у микро окружењу напомиње да кад не могу да буду најбољи по добру покушавају да буду виђени као озбиљне фаце – с оне стране закона.

– Лакше им је да се угледају на носиоце накарадног вредносног система о којима медији извештавају. Не значи да о томе не треба писати али треба водити рачуна како! Отуда су делинквенти млађи од 16 година погрешно уверени да је за њих олакшавајућа околност што им не може бити прописана затворска казна – казује Јанковићева.

Охрабрујуће примере који потврђују да се промена може догодити и да то није инвестиција само за школско доба него за живот изнедрио је Уницефов програм „Школа без насиља”. Резултати петогодишње примене показали су да је школској популацији неопходна обука јер махом не знају да се носе са проблемом насиља.

– После спровођења програма повећана је сигурност у школском окружењу до 80 одсто а насиље је смањено до 50 одсто. Деца су научила да препознају злостављање и чешће га пријављују одраслима што је предуслов за отклањање непримерног владања – каже Јелена Зајегановић, координатор Уницефовог пројекта „Школа без насиља”.

Резултати примене програма у највећој мери зависе од спремности руководства школе и наставника да се искорени насиље у ђачким клупама, међутим, и када ученици пријаве малтретирање многи наставници не реагују.

– Кад присуствују насилној сцени готово 20 одсто ученика ништа не учини сматрајући да их се то не тиче, око 40 одсто се не меша иако мисле да би требало. Позитивније на програм реагују девојчице, ученици млађих разреда у руралним срединама. Лошије га прихватају дечаци, у великим школама и урбаним срединама – типичан пример су београдске – појашњава Зајегановићева.

На основу тих сазнања Уницеф је окупио стручни тим и у програм унео новине у раду са децом којима треба да се постигне контрола беса и унапреди комуникација и толеранција.

– Девојчице су склоније социјалном насиљу. Дечаци размирице чешће решавају тучом. Бити брижан и деловати заштитнички доживљава се као слабост у концентричним круговима нелагоде око ученика који се насилно понашању, а то мора и може да се промени – закључује Станислава Вучковић, психолог и консултант у пројекту „Школа без насиља”.

Миленија Симић-Миладиновић

-----------------------------------------------------------

Деци није место у школама за основно образовање одраслих

Зашто у програм „Школа без насиља” нису међу првима укључене школе за основно образовање одраслих у којима углавном уче непунолетна деца склона делинквенцији, због несташлука премештана из школе у школу.

– Од скоро је у пројекту земунска школа за основно образовање одраслих „Бранко Пешић” због великог броја ученика и потенцијала да у њој програм заживи. И она је једина. Не смемо да дозволимо да нам деца иду у школе за образовање одраслих. То је пропуст заједнице у којем су страдали ђаци којима није благовремено пружена подршка а доживели су различите облике дискриминације. И закон налаже да се сва деца упишу у редовне основне школе. До краја 2012. године школе за образовање одраслих не би смеле више да уписују децу – образложиле су Јелена Зајегановић и Станислава Вучковић из Уницефа.