Велика Албанија

Прича о Косову и Метохији данас је врло једноставна. А све изјаве, од Штефана Филеа, Филипа Гордона, преко Ивице Дачића до Бориса Тадић, представљају рат на нивоу идеја.

У том рату постоје реалне и виртуелне опције. После одустајања Србије од свог нацрта резолуције и усвајања заједничког предлога са ЕУ, 9. септембра прошле године у Савету безбедности УН, подела Косова (ако је икада и фигурирала као стварна) постала је виртуелна опција. Велика Албанија, за коју би подела Косова била окидач, такође је виртуелна опција.

Од реалних опција ту су само две: нека од форми српског признања и задржавање постојеће ситуације, у којој Србија, ни под каквим плаштом иновативних и креативних решења, не би ушла у посредно признање отцепљене територије. Поготово не у техничком дијалогу Београда и Приштине од кога западњаци много очекују већ до јесени.

Али то што су решења јасна, као и обично, не олакшава одлуку.

Ако је избор између реалних опција тако једноставан, зашто се онда говори о виртуелним решењима. Неки од одговора су: зато што се тако води политика, зато што је притисак западних сила на Србију сваким даном све већи, зато што није праведно да неко добије све а неко ништа.

Црно-белој слици су склони само лудаци. Још у 19. веку дански филозоф и претеча егзистенцијализма Серен Кјеркегор је, сматрајући да је недопустиво да се људима сервирају поједностављене ствари, целу своју филозофију засновао на томе да изазове човека на суочавање са противречностима и подрије намере да се о стварима расуђује на сервирани начин.

Сасвим је јасно да велике силе лакше остварују и јефтиније задржавају свој утицај на местима где се све одвија по реду и закону.

Зато не треба много улазити у расправу о томе да ли је велика Албанија реалност или није и не треба из нафталина вадити „призренску лигу“. Треба видети шта је за Србију сада реално.

Омиљена мантра Запада је да треба уважити „реалност на терену“. А реалност на терену подразумева да Срби држе север и да имају своје институције у енклавама где су већина. Реалност је и да САД и 22 земље ЕУ на њих гледају као на нелегалне институције. У тој чињеници, која Србију истински много кошта, лежи заправо српска моћ на Косову.

Све док Србија не каже „да“ косовским институцијама, све док шаље годишње 350 милиона за своју локалну власт, док буде тражила подразумевана људска права за своје становништво и заштиту за своје верске и културне споменике, држи у руци карту која сигурно није блеф.

У таквој ситуацији није проблем Србије што косовски полицајци, које обучавају да за почетак барем буду уљудни, не могу да чувају врлети преко којих се на магарцима преноси све и свашта. Зато је Борис Тадић у праву када каже да он може да се носи с тим – ако је таква ситуација избор протектора на Космету.

Али оно у чему Тадић није у праву, ако већ игра на поделу, је изјава да никада неће подржати референдум који би водио подели БиХ. Политички, то нарочито није добро ако се каже турском председнику Абдулаху Гулу и трочланом Председништву БиХ.

Како ствари стоје, разврставање великих сила према подели Косова данас није сврсисходно. Та понуда (да не улазимо у детаље колико је била искрена), пропуштена je још 2004. године и закаснела је памет помињати З4 и све остале планове који би Србији можда донели више од овог што има сада.

Јер чак су и последње две заговорнице поделе: Немачка и Италија – одустале. Пре неколико дана државни министар у Министарству спољних послова Немачке Вернер Хојер јасно је у Београду рекао да су границе на Балкану „реалност коју нико не треба да доводи у питање“ и да је признавање територијалног интегритета „свих суседних држава“ један од предуслова за ширење ЕУ.

Санда Рашковић Ивић, која је прошле недеље опозвана са дужности амбасадора у Риму, каже да у овом тренутку нико није нарочито заинтересован за поделу нити стварање Велике Албаније. „Италија је у томе врло пажљива, јер зато постоје историјски разлози. Инаугурација Велике Албаније после ’призренске лиге’ догодила се у време Мусолинијеве владе и Италијани су врло пажљиви у подржавању тежњи које би можда могле да личе на тако нешто.“

Што се тиче става Америке, јасно је да нема никаквих помака. Обрад Кесић подсећа да су Американци заједно са ЕУ у Устав Косова уградили клаузулу која каже да Косово не може да се уједини са Албанијом. „Њихов став јесте да би било какво уједињење на простору Балкана значило померање граница и они су, барем званично, против тога. Друго је питање да ли су у могућности да гарантују да се те границе неће мењати дугорочно. Та бахатост која иде са статусом суперсиле говори да они мисле да решавају све проблеме за сва времена. Али непромишљена политика на Балкану показује да многи проблеми дугорочно остају отворени.“

            Е, онда треба погледати које су од великих сила: САД, ЕУ, Русија и Турска (земље које имају јаке интересе на овом простору) за то да се проблем Косова реши, а којима одговара да тај проблем траје.

Једини блок који је већински недвосмислено заинтересован да се проблем са Косовом заврши је ЕУ. (Оних пет држава ће попустити ако Србија напречац одлучи да спусти најјачу карту). Једина која није за коначно решење је Русија. Америка је заинтересована да по сваку цену одржи утицај на Балкану, а одржава га првенствено као најмоћнија чланица НАТО пакта.

Можете ли да замислите да западни Балкан постане идеално уређен простор? Србија добије датум преговора са ЕУ, сравне се рачуни шта је чије на Косову, трговина се одвија без баријера, косовски полицајци пажљиво чувају границе и још пажљивије се опходе према Србима. И свако свакога гледа у очи.

Не можете. Не зато што то не жели Тадић или зато што грађани Србије одбијају да живе као сав нормалан свет. Него зато што би ту било много мање послаза велике силе и што би њихов утицај у таквим условима за њих био много скупљи. А ниједна озбиљна земља не формира државни интерес само до првих избора.

Ако Тадић свој значај на Балкану гради као фактор стабилности, онда би морао да измери колико за то добија а колико губи. У тој једначини све је флуидно: десна страна (датум преговора и улазак у ЕУ) директно зависи од непознатих фактора на левој страни („дефинисане границе“, „добросуседски односи“ и сл.).

Зато су Дачићеве речи да „Косово треба поделити између Србије и Албаније“ само бег од одговорности коју власт треба да поднесе, без обзира шта одлучи.

Кјеркегор би то једноставно рекао: „Како су људи апсурдни! Никада не користе слободу коју имају, тражећи ону коју немају“.