Данте између две цркве

Београдска Битеф денс компанија и овога лета спрема премијеру за будвански Град театар. И опет је то један звучни наслов из светске књижевне баштине. После лепог лањског успеха са плесом по Шекспиру – са „Отелом” у креацији Зорана Марковића и Маше Колар, за овогодишњи фестивал познати кореограф из Марибора Едвард Клуг са београдским играчима припрема „Божанствену комедију”. Та копродукција Града театра и Битеф театра први пут излази пред публику 7. августа, на познатој „позорници” покрај мора, између две будванске цркве. Овог Дантеа, по Клугу, фестивалска публика моћи ће да види и четири наредне вечери, док је следеће извођење у октобру: београдска премијера – у Битеф театру.

Клуг затвара круг своје најновије представе. Остали су још само „фини детаљи”, она последња рука кореографска. Прича нам то уочи пробе, док га у сали чекају четири играчка пара, а у том пласачком „октету” је и примабалерина Ашхен Атаљанц. О настајању „Божанствене комедије” у којој замиришу и шпагети, и смажу их играчи, аутор открива:

– Ја сам почео да размишљам о Дантеовом „самоубилачког покушају” шетње кроз кругове пакла, терасе чистилишта и сфере раја. Моје је питање: да ли би он то поновио, да је наш савременик, и како би дaнас изгледала његова славна „Divina”. Вероватно би конструкција спева била иста: три различита нивоа стања душе, можда би додао неке модерније, софистициране грехове и вероватно променио ред тежишта оних старих. Многе ствари биле би другачије, можда и наслов (многа дела тада су називана комедијом), али убеђен сам да ниједно време не би променило његову божанску љубав према Беатричи. Моја је намера да створим више бочну него паралелну визију три нивоа Дантеовог дела, са осам играча у три различите препознатљиве ситуације.

А саиграчима у овој „Комедији”, каже, заиста му је божанствено. Њихова енергија, сензибилитет и природан однос према игри веома су утицале на његове кореографске потезе. Лепо је то чути од уметника добре међународне репутације и веома заслужног за данас поприлично висок ранг некад малог Мариборског балета, за који је везао своју каријеру. Наиме, млади румунски играч, са дипломом балетске школе у Клужу, запослио се у словеначком граду. Прво као солиста, после као првак, а већ осам година је на челу Балета. Тамо је засновао и породицу, а у балетском браку имају и малог сина.

Боље упућени у дешавања на плесној сцени наше престонице добро знају Клуга. Већ три пута представио се на Београдском фестивалу игре (у априлу као кореограф аустријског плесног комада „Скице”, у извођењу Грац Балета), гледали смо га и на Битефу, затим у оном спектакуларном „Хазарском речнику” Томажа Пандура, у двострукој улози играч-кореограф. Добри су то разлози да изјави како се радује када је овде и што коначно ради са београдским играчима. О представи још каже:

–Ови играчи пролазе кроз „Пакао”, „Чистилиште” и „Рај”. Али овде су то само три ситуације. Мој „Пакао” је алузија на такмичења у такозваним стандардним плесовима. И већ тај термин треба да подсети како смо непрестано под притисцима стандарда: треба да си компетитиван, леп, савршен, да носиш број који се може стално пратити и лоцирати, и на крају измењати или избрисати док си још жив... Hell(o) inheaven! То је идеја и мотив ове представе.

Рецимо и да је Едвард Клуг вечерас далеко, у Санкт Петербургу. И лично на сцени славног Маријинског театра. Са својим Мариборским балетом, ето га тамо где долазе само изабрани гости. Игра се његов комад „Радио и Јулија”, само што ће се овога пута у главним улогама појавити звездеове куће Денис и Анастасја Матвиенко. Ово иначе није први Клугов „улазак” у Маријински. Прошле године поставио је тамо „Quattro”, балет за њихова четири првака, који је после у свим категоријама номинован за познату награду „Златна маска”. И, најбоље је прошао Леонид Сарафанов, за улогу у овој представи проглашен најбољим руским играчем у 2010. години.

Док смо на светским плесним меридијанима, рецимо и да Клуг у октобру иде са Мариборским балетом на нову америчку турнеју, да ће идуће године гостовати у Пекиншкој опери ида ће он ускоропоноворадити комад за престижни Штутгартски балет. Питамо шта, а он одговара како још ни наслов не зна. Оно штосвакако зна: и те како је важно бити кореограф куће где су своје велике каријере започели Џон Кранко, Јиржи Килијан, Вилијам Форсајт... Што се родне Румуније тиче, она је знатно после Београда на своду балетском открила звезду Едварда Клуга. Рано је отишао из завичаја а глас о његовом таленту до њих није тако брзо стигао. Сатисфакцију је добио прошле године када је на сцену Букурештанског балета поставио две своје кореографије. То су први модерни комади на репертоару ове куће и публика их је са одушевљењем дочекала.

А шта спрема за Марибор који ће идуће године бити једна од две европске престонице културе?

– „Посвећење пролећа” Игора Стравинског је извесно, а други наслов још се тражи.

М.Шеховић