Лабрадор за ручак, бернардинац за вечеру

Забринуте због све већег броја паса, који у својству кућних љубимаца полако окупирају кинеску престоницу, власти Пекинга одлучиле су да предузму драконске мере и уведу закон којим ће се забранити држање 41 расе, међу којима су лабрадори, далматинци, сетери... и осталих пасмина чија висина прелази 35 сантиметара, известио је недавно "Њујорк тајмс".

Држање паса по кућама у Кини донедавно је било права реткост. Данас све више Пекинжана одлучује да им пас буде најбољи пријатељ. Један од разлога за то јесте и велики број усамљених становника кинеске престонице, који утеху налазе управо у друштву кућног љубимца.

Конкубине и пекинезери

Закон о забрани држања паса виших од 35 сантиметара није и прва мера коју су градске власти предузеле да би смањиле број паса – кућних љубимаца. "Због предострожности", гласи образложење пекиншких власти: "Велики пси су веома опасни и претерано једу".

Да би обесхрабриле људе да држе псе, пекиншке власти су увеле плаћање доприноса приликом пријављивања љубимца, у висини неколико месечних плата. Ипак, то није било баш ефикасно јер су власници избегавали да пријаве своје "најбоље пријатеље". Поред тога, према пекиншком пропису, забрањено је да једна породица има више од једног пса, који такође не сме да припада некој од забрањених раса.

Власници паса у кинеској престоници су револтирани и растужени јер су приморани да се растану од верних пратилаца, пише дописник "Њујорк тајмса" из Пекинга. С друге стране, није занемарљив број оних који сматрају да би држање паса, без обзира на пасмину, требало да буде у потпуности забрањено у Пекингу.

Присталице те идеје као разлог углавном наводе податак да у Пекингу (13 милиона становника) нема довољно животног простора ни за људе, а кучићи својим присуством то само још више погоршавају. "Њујорк тајмс" процењује да у Пекингу данас лаје и завија "најмање милион паса, од којих више од пола милиона није регистровано".

Један од разлога за то јесте и велики број отпуштених радника или прерано пензионисаних, који утеху налазе управо у друштву кућног љубимца, најчешће пекинезера.

Пекинезери су некад били искључиво кинески дворски пси. У царској Кини сматрани су светим створењима о чијој нези су се бринули евнуси и конкубине из Забрањеног града. Први пекинезери стигли су у Европу 1860. године, када су их Енглези отели из опљачкане царске палате у Пекингу.

Минијатурни пси, много мањи од пекинезера, недавно су постали и заштитни знак новопечених кинеских богаташа, а у доба Културне револуције били су изопштени као обележје буржујске декаденције.

Данас за тим "бонсаи псима" влада помама, наравно када је реч о добростојећим Кинезима, а нарочито у Пекингу и Шангају. Ту је своју шансу недавно видела извесна Сјао Ши која је створила практично нову пасмину – орхидеје из Пекинга. Ова псећа варијанта орхидеје ни кад одрасте не прелази висину од 20 сантиметара и тежину од 700 грама (лакши су чак и од мексичке чиваве).

Афера бернардинац

У доба Мао Цедунга таква минијатура од пса била би незамислива. Тада је било допуштено једино држање керова "корисних за кинеско друштво", као што су ловачки пси и овчари, док је псеће месо било веома цењено у кулинарству као добар залогај.

Псеће месо се и данас једе широм Кине, али највише у провинцијама Гуандонг (бивши Кантон) и Сечуан. Према сведочењу кинеске штампе, на пијацама провинције Сечуан цвета трговина псећим месом.

Само на једној пијаци, у сечуанској престоници Ченгдуу, дневни промет псећег меса достиже четири тоне – тврди локална штампа, додајући да цена за килограм износи 17 јуана (два долара). Хонгконшка телевизија својевремено је приказала једну месару у Ченгдуу у којој обријани мртви пси висе на гвозденим кукама, поред прасића. Изнад је стајао натпис: "Свежа роба".

У регуларним пекиншким продавницама нема псећег меса, али зато у низу ресторана служе "кереће специјалитете". У пекиншком ресторану "Царски пас" на менију се налази више од педесет јела од псећег меса. Порција псеће супе – пошинтанга – рецимо, кошта 13 јуана (долар и по). Ово, наводно, хранљиво јело давно је преузето из корејског јеловника, тврде Кинези.

У Кини је својевремено избила "афера бернардинац", када је печено месо доброћудног џина међу псима рекламирано као "деликатес, препун ароме". Широм Кине тада је никло више од 50 фарми за узгој бернардинаца, чије се месо продавало за 20 јуана (два и по долара) по килограму.

Кинези су почели масовно да тргују месом ове швајцарске пасмине, тврдећи да има "моћ афродизијака", што је изазвало буран протест Швајцараца. Бернардинац је радни пас, пожртвовани спасилац и поуздани човеков пријатељ, а не некакав афродизијак, чуло се у кампањи за заштиту бернардинаца.

Кинолози тврде да преци бернардинца потичу од тибетанског мастифа и да је то разлог више за дубоко поштовање ове племените пасмине. Име је добио по манастиру Свети Бернард, уточишту путника на главном алпском превоју између Швајцарске и Италије.

Није лако раздвојити истинито од измишљеног у причама о бернардинцима, али је сигурно да су ови пси изузетно издржљиви, упорни и обдарени одличним чулом мириса, као лабрадори. Спасли су многе животе, откривајући људе закопане дубоко у снегу, после лавине.