Подрстек женском екипном спорту

После бронзане медаље на Петнаестом светском првенству у Јапану можемо да се надамо да су наше одбојкашице заорале прву бразду с два плуга. Једним да најаве берићет у најскоријој будућности, а другим да дају подстрек женском екипном спорту код нас.

Одбојкашка организација је у том погледу пример за углед. Мушка репрезентација је истовремено била и на најважнијем светском престолу (олимпијски победник из Сиднеја 2000) и на европском врху (првак из Остраве 2001), а уз то и светски вицешампион (Јапан, 1998), када је никла клица успеха одбојкашица. Женска екипа није остала пасторче у сенци неприкосновеног сина. Напротив, указана јој је пажња подједнака одбојкашима, а први плодови такве посвећености убрани су на Далеком истоку.

Одбојкашице су стале на победнички пут са којег ће, с пуно права можемо да верујемо, тешко да буду уклоњене. Какви су изгледи да њихов траг крену да следе и други женски тимови, у првом реду рукометашице и кошаркашице које су се китиле и олимпијским медаљама?

Наговештаја за њихове успехе је било и у годинама после санкција, али су многе генерације остале недоречене и упркос надареним екипама. Редак блесак су начиниле рукометашице освајањем бронзане медаље на Светском првенству у Италији 2001. Зашто после олимпијског злата из 1984. и светског сребра 1990, у време када је и Раднички с Црвеног крста био страх и трепет у Европи, нисмо имали ништа налик непроспаваним ноћима уз генерацију Светлане Китић са Игара у Лос Анђелесу, у првом реду треба да се питају руководиоци нашег рукомета. 

И данас, када смо на Европско првенство у Шведској (7-17. децембар) могли да одведемо тим и за златну медаљу, екипа се осула из разноразних разлога. У неко друго доба нашег спорта неодлазак на велико такмичење је натапан сузама. У време садашње принцип добровољности по којем се одазива селектору још једном је имао оштрицу Дамокловог мача.

Кошаркашице су после дуго времена распириле какаву-такву наду. Сениорке догодине учествују на Шампионату Старог континента у Италији с екипом која би могла да се устреми ка завршници. У женској кошарци радује подмладак.

Наш Олимпијски комитет од 1994. до 2005. пет пута није прогласио најбољу женску екипу. То признање ни за прошлу годину не би отишло ни у чије руке да подвиге није начинила јуниорска кошаркашка репрезентација. На опште изненађење постала је светски вицешампион у Тунису у конкуренцији репрезентација са играчицама годину старијима од наших. Убрзо затим надмоћно се попела на европски трон у Будимпешти.