Прошлост им се чини боља

У речи са позитивним емоционалним халоом као што су мајка, дом, демократија, трeба да спадају и транзиција, европске интеграције, "живети као сав нормалан свет".

Онај ко каже да не воли своју мајку, одобрава рушење нечијег дома, или неће да уведе демократију, треба да се суочи са посрамљеношћу и кривицом изнутра, и одбацивањем или нападом споља.

У погледу односа према речи транзиција, онај ко је против, пластично се оцртава кроз несрећни лик Милета са телевизије карактеристичног назива.

Ко још може да не воли транзицију? Лажност овог питања је, пре свега, у његовој неисторичности. Проблем у инсистирању на вредностима транзиције није у томе што се она истиче као изузетна него, напротив, у чињеници да човек никад и није живео ван ње, уколико се значење те речи узме дословце, као – прелаз.

Вредност промене, и у индивидуалном, и у друштвеном животу, не треба да се мери оним шта се напушта, него пре свега оним куда се иде, шта је циљ. Није довољно одлазити од нечега, ма колико то било лоше: то може да личи само на адолесцентно бежање од куће, које се у најбољем случају окончава брзим повратком.

У психосоцијалном развоју човековог живота, транзицији одговарају периоди криза, а ове се и нормално јављају у одређеним развојним фазама, да поменемо само адолесцентну, или кризу средњих година. Осим ових, постоје и кризе условљене посебним, стресогеним околностима. Уопште узевши, у таквим периодима за индивидуу се појављују два могућа исхода: прогресија и регресија.

Транзициони оптимисти ће инсистирати на једној од ових страна, и размишљаће по принципу изреке "шта ме не убија то ме јача"; истицаће предности и отворене могућности отвореног друштва; полазећи од своје сите позиције, неће веровати гладнима, пребациваће им да неће да се прилагоде, да промене професију и радно место кога немају, то што им недостају везе и непотизам, чак и то што неће да буду деценијама млађи да би се запослили. Сами ће пропагирати и пласирати снагу, елитизам, иницијативу, енергију и активност.

Друга страна је уплашена пред неизвесном отвореном будућношћу, извором анксиозности и егзистенцијалних страхова; прошлост им се чини боља јер је завршена, дакле сигурнија. Штрајкови глађу којима погођени повремено прибегавају, указују на крајност регресије у кризи, на специфичну депресивну позицију или, истовремено, на позив у помоћ последњим средством које је остало на располагању: довођењем до екстрема своје већ постојеће бедне позиције гладовања, да би она постала уочљивија. Смрт штрајкача овде je ионако само ненамеравана колатерална штета.

Није лако постићи психолошко смирење прихватањем наде да је пут и циљ кретања транзиције само позитиван. Додатни начин за то је и чињеница да је исход за нас већ познат и постојећи, и тиме треба да се смање страхови и недоумице. Циљ нам се нуди по принципу "узми или остави", и у том смислу "од нас све зависи", а представљен је садашњим европским, односно западним вредностима. Наша будућност је њихова садашњост, а у међувремену ми смо њихова прошлост. Куда они сами иду, за нас остаје по страни. Међутим, реално, садашње постојање вредности је противречна ствар, јер се тиме брише разлика између "јесте" и "треба", задатог и датог, и овај приступ представља специфичну обраду теме о крају историје или, другачије речено, о Новом светском поретку. Раније владајуће идеологије су по овом питању морале да буду много опрезније: рај и вечни живот, као и комунистичко уређење, нису постојали реално, него су били предмет наде у будућност, која умањује страх. Супротно томе, у актуелној стварности постојали су земаљски живот, "долина суза", или социјализам, као транзициони ентитети.

Најзад, када ми нисмо хтели у Европу, дешавало нам се да она долази овамо са својим негативним вредностима, које такође има. То је био случај нпр. 1914, 1941, 1944, 1991, и 1999. године – последњи пут ношен крилима "милосрдног анђела". Долазак 1941. је искреније назван казна. Иронично је да није било суздржавања да се сами датуми ових посета одређују на наше празнике, као што је то био Ускрс 1944, или на празник Европе, односно римског споразума, као што се то десило 1999. године. Оно што данас изазива забринутост и сумњу у то да су се ствари од тада квалитативно промениле, јесте наговештај да смо сада превелики за улазак у Европу: цена за европске интеграције требало би да буде дезинтеграција једног дела наше територије.

Неуропсихијатар, Институт за ментално здравље, Београд