Копча два света

Себи је узео право да има две омиљене улице. Милета Продановић је први део живота провео у невеликој Улици Ђуре Јакшића, у делу који се наслања на Кнез Михаилову, уз котрљање бачви, звуке трескања баласта хартије и постојана звона Саборне цркве. Ту је текло одрастање познатог сликара и писца.

Ветрови живота касније су га премештали у разне крајеве Београда. Селио се неколико пута, сада је поново на Дунавској падини. Будући да се бави струкама у којима је појам завичаја распрострањен, дефинисао је још једно, скоро природно право. За себе каже да је "момак са Варош капије".

Професор на Факултету ликовних уметности у Београду, есејиста и књижевник, друштвено ангажован интелектуалац, чија критичка мисао сеже дубоко у ткиво друштвених и културних појава, у свом раду не заобилази тематику и феноменологију Београда.

Кроз иронијско-интелектуалну визуру у делу "Старији и лепши Београд", он опажа архитектонске и урбанистичке мутације које је град доживљавао с краја прошлог века. Најважнија архитектонска форма тога доба била је киоск, каже Продановић, не заборављајући да помене и палате, оронуле фасаде, медичијевске капије.

Било је тренутака када је Београд губио вишеслојност, али је ипак успео да остане имун и издвојен од онога што му се дешава, становишта је књижевник и ликовни стваралац који последњих година станује на Дорћолу.

У спомен грчком револуционару

У Улици Риге од Фере, грчког револуционара и песника, који је у 18. веку био заточен у Кули Небојша на Калемегдану.  

– Последњих једанаест година живим у Улици Риге од Фере. То је једна не сувише дугачка улица, али је везана за литературу будући да је обесмртио наш чувени књижевник Брана Петровић. За разлику од Јакшићеве, у овој улици нема штампарије, нема стоваришта "Рубина". Могла би да буде сасвим тиха и мирна, да један део саобраћаја није скренут у њу. С обзиром на то да станујем у кући с краја 19. века, која има свој интимни простор баште, могу рећи да живим последње дане атмосфере Зерека. За овај крај није исправно рећи Дорћол. Он се некада звао Зерек, али тај израз је изашао из употребе. Риге од Фере је био велики јунак грчке националне прошлости. Мислим да се Београд достојанствено одужио, постављајући грчком револуционару три спомен- плоче и један споменик у самом језгру града. Ова улица се знатно изменила од тренутка када сам се ту доселио. Спадам у оне који поздрављају велико "пресвлачење" београдских плочника. Импонује ми што Београд постаје фино место. Када сам дошао ту да живим, Страхињића Бана, са којом се сече моја улица, била је успавана београдска лепотица. А сада је нека врста београдског Страдуна. Колико је мени познато, у новије време, Улица Риге од Фере није мењала свој назив. Њу је, заправо, мимоишло велико преименовање после Другог светског рата, па није било потребе да се враћа оригиналном називу – вели Продановић.

Београд бољи од Београђана

Констатацију да је Београд бољи од Београђана он појашњава речима.

– У смислу да ће га његова локација и његова незаобилазност на саобраћајним коридорима увек терати на некакав геополитички и културни микс. У његовој прошлости постојали су периоди у којима су људи живели на том простору, а можда нису били свесни његове димензије. У крајњој линији, тако су се и понашали. Као да је не виде и не заслужују – критичан је уметник.

Он је сагласан са Арнолдом Тонбијем, енглеским историчарем, да позиција на лимесу, градовима може да пружи посебну димензију.

– Увек се враћам Тонбијевој реченици да је позиција на лимесу велика предност у тренуцима цивилизацијског успона, а права катастрофа у моментима цивилизацијског сурвавања. Београд јесте град на лимесу, и то је био од када је настао. Били смо у прилици да спознамо и једно и друго наличје. У менталном смислу, он је, данас, на граници два могућа света, или две могуће Европе – медитеранске и средњоевропске. Београд је она тачка на којој се балкански потконтинент "качи" за простор Европе – сматра наш саговорник.

Док је био у комисији за именовање улица, није урадио нешто за шта се залагао.

– Жао ми је што нисам успео, због сложености процедуре, да прогурам иницијативу по којој би улични натписи, барем у центру града, били исписани на два алфабета. Све чешће срећемо збуњене странце који "пиље" у планове града и табле које им не говоре скоро ништа. Сматрам да је латиница, такође, историјско писмо српског народа – уверава Продановић.

Њему је зграда Протокола најдража у престоници, док Природно-математички факултет означава као ужасну и непотребну грађевину, која је блокирала визуелни продор ка Дунавској падини. До једне мере Београд је, по уметниковом виђењу, јединствен. Већ на следећем кораку, међутим, показује другачије лице.