Осећам да ме глумци воле

Свака награда доноси неко поверење: да је то што радиш добро и да не треба превише сумњати у своју креацију, већ да наставиш путем којим идеш. Награда „Љубомир Муци Драшкић” је утолико значајнија јер је додељују глумци који су толико волели редитеља чију сам награду добио. Глумци кроз чији сам рад узрастао и кроз чије сам домете одређивао своје и успостављао професионалне критеријуме. Тако некако осећам да ваљда воле и мене.

Редитељ Борис Лијешевић овако је јуче за „Политику” коментарисао награду „Љубомир Муци Драшкић”, која му је уручена у фоајеу Атељеа 212. Лијешевић је ово признање, са поднасловом „Глумци свом редитељу”, добио за режије представа „Чекаоница” Атељеа 212 и „Елијахова столица” Југословенског драмског позоришта.

– Док гледате ове две представе осећате љубав према театру и истинску уметничку страст лишену агресивне амбиције, наметљивости, доказивања и самодопадљивости. Борис Лијешевић ставља глумца у први план, ослушкује, и кроз његову личност, уметничку снагу и кроз његов свет изражава своје ставове, идеје и поруке публици. Кроз глумца коначно изражава и остварује себе – пише у образложењу жирија који је радио у саставу Светлана Бојковић, Петар Краљ и Нада Шаргин, а одлуку је донео једногласно.

Борис Лијешевић је редитељ млађе генерације, па није имао много прилике да гледа Муцијеве представе, већ је, како рече, „слику о Муцију више градио кроз приче о њему које постоје у Атељеу 212 – колико је волео глумце, неговао их и како се очински односио према њима. Најупечатљивија ми је, ипак, Муцијева блискост редитеља-глумца и непосредност у изразу, у комуникацији између глумца и гледаоца”.