Обама и три дефицита

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – „Америка има све врсте проблема, али би опет сви хтели да буду Америка”, гласи стара изрека чија је данашња важност под великом сумњом, с обзиром на пре свега економске проблеме са којима се суочава и даље највећа привреда света. Није, наиме, баш вероватно да би сви желели да имају дуг у висини од сто одсто бруто националног производа, незапосленост од 9,1 одсто, буџетски дефицит од 10 одсто, раст од само два процента…

Има и оних са горим параметрима од ових, али они нису главна економска и политичка сила, нити у светским пословима имају улогу као САД. Због тога је главно питање да ли је све оно кроз шта она пролази привремени застој или дугорочни тренд.

Влада у Вашингтону сматра да ће се темпо опоравка, после заиста изузетно дубоке рецесије 2008–2009, ускоро убрзати. Председник Барак Обама каже да је застој само „лежећи полицајац” преко кога треба прећи успорено, да би се остатком пута возило брзо.

Али у управо започетој председничкој кампањи, чије је финале тек у новембру идуће године, када ће се одлучити да ли Обама остаје још четири године, или се у Белу кућу усељава неки републиканац, прилике у националној економији су главна тема, са великим изгледима да то и остане.

У почетним салвама, конзервативна опозиција све проблеме приписује баш Обами, мада економисти тврде да то нема везе с њим. Криза је била у јеку кад је он преузео председничко кормило од Буша, а са кризом ће се носити и његов наследник, ко год то био и без обзира на то да ли ће бити изабран 2012. или 2016.

Економисти тврде да брза решења, ма колико пожељна, нису могућа. Спори раст и висока незапосленост зато јесу велики Обамин проблем. Он се, од момента када је постао председник, у ствари носи са три дефицита: фискалним, дефицитом радних места и дефицитом раста.

Буџетска рупа је 1.600 милијарди, а влада је већ ударила у законски плафон кад је реч о могућности задуживања, који би у Конгресу идућег месеца морао да буде подигнут, како администрација не би била паралисана. Што се тиче радних места, стопа незапослености тврдоглаво опстаје на преко девет одсто (тренутно 9,1), са 13,7 милиона Американаца који не раде, а међу њима готово сваки други је у таквом статусу више од пола године. Међу младима, незапослен је готово сваки четврти – стопа у тој социјалној категорији је 24 одсто.

Прогнозе за овогодишњи раст су биле 3,9 одсто. У првом кварталу је међутим добачено само до 1,8, док најновије прогнозе за текући, који је при крају, говоре да неће бити пребачено два одсто.

За тако летаргичан раст има доста објашњења: временске непогоде (тајфуни и поплаве), скок цена нафте, поремећај у ланцу добављача због земљотреса и цунамија у Јапану, брига око дужничке кризе у Европи…

У мају је цела америчка привреда обезбедила 54.000 нових радних места, што је само трећина од броја потребног да стопа незапослености почне да се смањује.

У исто време америчке мултинационалне компаније само у завршном тромесечју 2010. укњижиле су 1.800 милијарди долара профита, али не показују намеру да то инвестирају код куће. Они који инвестирају код куће, јер им је бизнис овдашњи, много више троше за машине него за људе.

„Ја настојим да што мање руку додирује наше производе”, објаснио је то у „Њујорк тајмсу” Ден Мишек, директор „Виста технологија”, која производи пластичне компоненте за машинску индустрију.

Ова фирма је у прошлој години у нову опрему инвестирала око пола милиона долара, али у исто време запослила само два нова радника. Општи бројеви пак веле да су, од престанка кризе, улагања у опрему и софтвер порасла за 26 одсто, а трошкови за радну снагу само два процента.

Други проблем на овом фронту јесте „структурна незапосленост”: у сваком моменту је на располагању око три милиона слободних радних места, али међу незапосленима нема адекватно квалификованих да их попуне, што је актуелан проблем у свакој трећој америчкој компанији.

Истраживање економисте Кармен Рејинхарт, које цитира магазин „Тајм”, показује да је потребно најмање четири године да се БНП врати на преткризни ниво. Америчка економија би морала да месечно отвара 167.000 радних места и да расте по годишњој стопи од робусних пет одсто, да би незапосленост вратила на некад стандардних пет одсто – и то тек 2020.

„Наш опоравак ће бити изузетно спор”, оценио је Едмунд Фелпс, добитник Нобелове награде за економију 2006. „Ми се нећемо вратити на стопу незапослености из деведесетих од 5,5 одсто – 7,5 одсто је нова срећа.”

Иако се све критике за овакво стање приписују актуелној власти, економисти бројевима доказују да је реч о старом тренду: од 2000. до 2007. у САД је евидентирана најнижа стопа стварања нових радних места још од историјске „Велике депресије” из тридесетих година прошлог века.

У све оштријим политичким препуцавањима овим поводом, из опозиционог табора не долазе неке нове идеје: све што као лек нуде републиканци јесте смањивање пореза за богате појединце и корпорације (који ће заузврат више да инвестирају), уз смањивање потрошње: кресање овде ионако, у поређењу са европским стандардима, скромне социјалне и здравствене заштите средње класе.

Магичног штапића нема, мада би добродошао и Обами и његовим изазивачима. Оно што је у свим овим неизвесностима једино извесно јесте то да је и Америка у транзицији, а да при том нема унутрашњег консензуса ни о дијагнози ни о терапији.

Милан Мишић

-----------------------------------------------------------

Опљачкао банку за један долар да би се лечио у затвору

Вашингтон – Један 59-годишњи Американац из Северне Каролине изнудио је од благајнице у банци један долар, тврдећи да је наоружан, а потом мирно сачекао да дође полиција и ухапси га. Свој чин је објаснио жељом да се у затвору лечи, пошто је без посла, пара и здравственог осигурања, а има проблеме с плућима и леђима. План му је био да буде осуђен на три године, али пошто његово дело није оквалификовано као пљачка, него као ситна крађа, највише што може да добије јесте годину дана затвора и тамошњих медицинских услуга.

М. М.