БИЛАНС КАБИНЕТА

Kакав je биланс Коштуничине владе? Можда је ово право време да се одговори на то питање. Јер, ускоро ће предизборна кампања да достигне врхунац и свака похвала или покуда владе биће доживљавана само као део те кампање.

Ова влада има своје успехе, али и неуспехе. Први на листи успеха јесте нормализација политичког живота. Коштуница је нашу дивљу и расцепљену политику успео да смири и убаци у институције. Социјалисти и радикали, који су били третирани као антисистемске и антидемократске странке, постали су део поретка. Коначно се и код нас схватило да компромиси нису ништа страшно и да се демократска политика управо из њих састоји. И као резултат тих компромиса имали смо да о истим питањима, о Косову или о новом уставу, једнако гласају и посланици ДС и посланици СРС, и они из Г17 плус и они из СПС. Свађе и оптужбе и даље ће бити део нашег политичког живота. Друштво ће и даље бити озбиљно подељено. Али, српска политичка елита макар је научила да прави компромисе. Симбол те новостечене способности је нови устав. А његове темеље положила је управо Коштуничина влада.

Други успех кабинета је наставак реформи. Претходна влада неговала је идеологију реформизма. Но, реформе ове владе нису биле ништа мање. Напротив, у појединим областима те реформе су дале боље резултате. Економија је преко ПДВ-а до краја дисциплинована и утерана у легалне токове. Приватизација је поштеније спроведена и донела више новца буџету. Судство и велики медији добили су већу самосталност у односу на владу – можда већу него икада раније у Србији. Ми смо већ начинили озбиљан корак ка Европи. И само неуспех са генералом Младићем спречио нас је да се тај корак боље види.

И треће, ова влада је показала спремност да се ухвати укоштац са симболима транзиционе корупције – с тајкунима-разбојницима. Реч је о људима који су кроз корупцију високих државних службеника пљачкали нацију. Обрачун са Карићем и тзв. стечајном мафијом био је једна од најпозитивнијих акција Коштуничиног кабинета. Многи ће рећи да је то мало, с обзиром на снагу и раширеност корупције код нас. Али, ипак је знатно више него што је урадила претходна влада. Ако би и следећа влада урадила оволико колико и ова, Србија би постала знатно лепше и богатије место за живот.

А сада нешто о неуспесима. Први владин неуспех је губитак Црне Горе. Ако се желела задржати заједница са Црном Гором онда се на томе морало озбиљније радити. Није требало пристати на неповољна референдумска правила, уздајући се у нечије процене да "Мило никад неће скупити 55 одсто". Није се требало толико клети у наклоност ЕУ и Солане. Није се требало толико ослањати на једну већ истрошену гарнитуру црногорских политичара. Не, није страшно што је Црна Гора управо под овом владом добила независност. Страшно је то што је Србија добила још једну државу која ради против њених интереса. Тако данас и Црна Гора помаже да се над Србијом изведе ампутација. То је оно што боли, то је оно што се некако морало избећи.

Други неуспех те владе је пораз у борби са овдашњом четвртом граном власти – са осамостаљеним безбедносним структурама. Не ради се о званичним установaма државне безбедности. Реч је неформалној мрежи старог ДБ-а, који се за време Милошевића пребацио у привреду, ону легалну, али и ону криминалну. Та подземна мрежа је задржала своје пипке и у државним институцијама. Тешко да можемо имати озбиљну, демократску државу са таквом мрежом у њеном подземљу, са таквим кртичњаком испод самих темеља државних институција. Чланови те мреже данас вероватно помажу скривање генерала Младића. Али, њихов патриотизам у основи није искрен и пожртвован, већ паразитски и рачунџијски. Они паразитирају на систему страха и корупције, а рачунају на завет ћутања и избегавање сваке одговорности. Они су проблем овог друштва, и са тим проблемом се следећа влада мора суочити.

И трећи владин неуспех јесте одржавање на власти коришћењем и сумњивих средстава. Ова влада је пред собом имала високе националне циљеве – борбу за Косово и јачање демократске државе. Њој се стога чинило да ови високи циљеви могу да оправдају и извесне сумњиве радње, нужне ради очувања скупштинске већине. Главна домишљатост састојала се у правилу да мандати припадају посланицима, али да њихове бланко оставке припадају шефу странке. Ако се посланици одметну од владе, активирају се оставке. Ако се пак шеф одметне од владе, посланици се одметну од њега, задржавајући мандате. А ко је у праву одређује Административни одбор. Тако је заправо Административни одбор чувао владу. Влада је често нападана из најнижих материјалних интереса и једноставним поткупљивањем посланика. А влада се често управо истим оружјем бранила. Толерисање милионских путних трошкова посланика вероватно је служило баш у ту сврху. То је бацило извесну сенку на кабинет који је започео рад са искреним заклетвама парламентаризму.

И коначно – оцена. Коштуничина влада је оптуживана да је најгора влада у српској историји. Али, ако из њеног пртљага у наредних неколико месеци не исплива каква тешка злоупотреба, слободно би се могло рећи да је ова влада била боља од многих досадашњих. Неки ће то схватити као комплимент овој влади. А неки само као тужну констатацију о величини неуспеха из којих је састављена српска историја.