Гласање по савести – странке

Сваки посланик у српском парламенту бар једном је гласао за нешто с чим се не слаже, може се закључити из изјава неколико представника странака за наш лист. Међутим, нико од њих, како тврде, није то учинио по нечијем наређењу, већ зато што је његов став у односу на страначки остао у мањини, а "у демократији се одлучује већином".

Не желимо да будемо слепи послушници, ни да трпимо насилнички и диктаторски однос странке према нама, рекли су, пре неколико дана, одборници СРС-а у СО Краљево, објашњавајући зашто је њих девет одлучило да напусти одборнички клуб СРС-а и формира сопствени. Слично објашњење чуло се, само у овом сазиву Народне скупштине Србије, бар десетак пута. Сви посланици који су одлучили да напусте странку на чијој листи су ушли у парламент свој поступак, без обзира на то о којој странци је реч, објашњавали су тиме да желе да гласају "по сопственој савести", да "мисле својом главом, а не како им неко нареди".

Нечасни мотиви

Представници странака из чијих редова су посланици одлазили углавном су тврдили да иза одлазака стоје нечасни мотиви, односно да је "посланике неко купио". Увек је, такође, истицано да су посланици ушли у парламент на страначкој листи, а не као појединци, те да су дужни да гласају у складу са политиком странке.

Према речима Марка Благојевића из Цесида, посланик у нашим условима, а нарочито после усвајања новог устава, који каже да је "посланик слободан да странци стави на располагање свој мандат", па зато и нема неког избора. Благојевић каже: "Оваквом уставном одредбом практично ће странке располагати мандатом, па посланик може да гласа онако како странка одлучи, или неће бити посланик. У свету не постоји уједначена пракса, али посланик има могућност избора. На пример, у Енглеској, посланици, које директно бирају грађани, мада иза њих стоји странка, пре сваког гласања одмеравају како ће се изјаснити, да ли онако како одговара странци, која је стајала иза њега, или бирачима од којих је добио гласове. Дакле, он бира како ће гласати, а последица његове одлуке да, на пример, гласа супротно од страначких интереса, може бити само та га странка не подржи на наредним изборима. Мандат му нико, пре његовог истека, не може узети. Код нас посланик нема тај избор."

Благојевић, међутим, истиче да му објашњења која су давали неки посланици из садашњег сазива, кад су напуштали своје странке, нису звучала убедљиво. Он, каже да му, на пример, Живадин Лекић, који је напустио СРС и прешао у Карићев Покрет снага Србије, није деловао уверљиво кад је тврдио да то чини јер хоће да мисли својом главом. Благојевић, међутим, каже да је другачији утисак стекао што се тиче посланика Г17 плус, који су напустили странку. Он истиче: "Учинило ми се да су били искрени."

Двоје од посланика Г17 плус, Весна Лалић и Совраније Чоњагић, убрзо пошто су им одузети мандати, прешли су у Демократску странку, а њихове дојучерашње страначке колеге у томе су виделе потврду својих тврдњи да је мотив за напуштање странке био "рушење владе у режији неких странака". Подсећамо да су Лалић и Чоњагић напустили странку на дан када се гласало за владин предлог буџета, те да је Чоњагић тврдио да је странку обавестио да ће гласати против усвајања буџета и да је добио обећање да му нико то неће замерити, да може да гласа по сопственом убеђењу. Међутим, мандат му је брзопотезно одузет, па није имао прилику ни да се изјашњава о буџету. И он је, потом, тврдио да у странци влада диктатура.

Владимир Хоман (Г17 плус) каже за "Политику" да њега нико никада није терао да за нешто гласа. Он додаје: "Ми смо уочи сваке седнице парламента имали састанке посланичког клуба. Ту смо износили своје ставове и сучељавали аргументе. Свако од нас је могао да дискутује онако како жели, мене нико није никада питао о чему ћу да причам. Што се тиче гласања, и о томе смо расправљали на посланичком клубу, а како ће гласати посланички клуб одлучивало се већином. Иначе, раније смо се договорили да се одлуке већине поштују. Било је и ситуација где је посланички клуб остављао сваком посланику на вољу како ће гласати, па су, на пример, неки посланици гласали ’за’, неки ’против’ усвајања Закона о помоћи породицама хашких оптуженика, дакле гласало се по савести."

Ђорђе Мамула (ДСС) такође каже да све одлуке доноси посланички клуб, после аргументоване расправе. Он додаје: "Странке нису удружења независних мислилаца, која, иначе, по правилу ништа не мењају. Само организоване акције већег броја организованих људи могу да произведу промене. Више пута ми се догађало да на седници посланичког клуба останем у мањини, али човек који се бави политиком мора да се навикне да понекад буде у мањини, а одлуке се доносе већином, тако је у демократији. И само на тај начин странке могу нешто да учине у друштву".

Поштовање одлука већине

Милорад Вучелић, потпредседник СПС-а, каже за "Политику" да је било ситуација када је гласао за нешто, мада то није желео. Али и он тврди да то није чинио под принудом, већ зато што поштује одлуку већине. Вучелић, ипак, наводи да је било закона за које није могао да гласа, без обзира на последице. Он каже: "Нисам, на пример, могао да гласам за Закон о универзитету и за Закон о информисању, а предлози су стигли од моје владе, владе Мирка Марјановића, и то у време кад сам био шеф посланичке групе СПС-а."

И Сања Чековић, потпредседник СПО-а, такође наводи да се одлуке о гласању доносе на посланичком клубу већином гласова, а у "демократији се поштује одлука већине". Она додаје да се до коначне одлуке стиже аргументованом расправом: "Трудимо се да дођемо до неког договора, како нико не би гласао против себе."

Зоран Красић (СРС) каже да нико у парламент није ушао са неком својом личном политиком, већ је на изборима гласове добила страначка политика. И он истиче да се одлуке доносе на страначким органима, после расправе, а то значи поштовање демократске процедуре.

Мада сви тврде како се приклањају одлукама већине, после аргументованих расправа, у скупштинским холовима много пута се од посланика у свим, па и у овом сазиву, могло чути да гласају за нешто с чим се уопште не слажу. Увек је објашњење било да је такав договор у странци.

-----------------------------------------------------------

Носач листића

Како то изгледа кад посланички клуб донесе одлуку да се за нешто гласа, својевремено је објаснио Радован Рака Радовић, бивши посланик СПС-а. Он је 1994. године рекао Драгану Томићу, председнику српског парламента, да он не може да гласа да унук Драже Михаиловића буде потпредседник Народне скупштине Србије, без обзира на то што је постигнут међустраначки договор око тога. Радовић је новинарима пренео и Томићев одговор: "Није, Рако, твоје да мислиш и гласаш, твоје је да однесеш гласачки листић до кутије!" Рака је листић однео, уз објашњење: "Па шта ћу кад је био такав договор." Војислав Михаиловић је постао потпредседник скупштине, а Рака је констатовао да је "посланик војник своје партије".