Окивање паучине

Kад један човек ономе који га је оптужио да је некад био загрижени титоистааргументовано докаже да то никад није био, већ да ствари стоје обрнуто – тужилац и даље тера по своме. Тај тужилац, професор Филозофског факултета у Београду, каже да је „тешко замислити” да је човек кога је Титов режим сменио и годинама уходио и кињио као антититоисту „могао бити скривени антититоиста”! Зашто замишљати, кад се може проверити? Довољно би било отићи у Архив Југославије и у фонду 507 погледати документ под сигнатуром II-2, кутија 67 и успут свратити у неку књижару „Службеног гласника”, потражити књигу Време једне младости иотворити бар једну страну (415).

Ни када оклеветани чињенично докаже да није никакав конвертит, који је говорио и писао оде о Титу док је био жив, а касније бацао дрвље и камење на њега, професор не одустаје од оптужби. Напротив, оптужује га за исконструисане „раније оде Титу”, не помињући за то ни један једини пример.

Или, када се оклеветани човек аргументовано одбрани од измишљених оптужби о конвертитству, професор хиљаде нових лако проверљивих архивских чињеница, које је оклеветани у домаћим и страним архивима открио и објавио о Титу, проглашава „демонизацијом Тита”. Можда у томе и јесте суштина проблема. Професор мисли да чињенице Тита могу оцрнити, а оклеветани да чињенице саме по себи а приори не могу никога демонизирати, већ објаснити и расветлити. Евентуално и демистификовати, ако је неко систематски нешто скривао, стварајући лажну слику о себи. Руку на срце, Тито је то најистрајније чинио са својим скривеним московским годинама уочи Другог светског рата. Разлог је био веома крупан: тада је у Совјетији, управо док се он борио за долазак на чело КПЈ, ликвидирано око 800 невиних југословенских комуниста, у чему је Тито и директно и индиректно учествовао. Ако у интерпретацији тих чињеница професор види неку ноту објективне критичности према Титу, онда то показује да прозвани истраживач сваког, а поготово невиног човека,сматра највећом вредношћу људске цивилизације.

Оклеветани сам случајно, опет ја, али текст који је пред вама збиља нисам написао ни због себе ни због професора, већ због нечег другог. Укратко, због оних који партијску и државну пропаганду признају за историју, трагање за истином залудним послом, а лично сећање науком.

Та самопрокламована наука постала је толико самоуверена да јавно игнорише и оспорава не само историјске чињенице већ и саму идеју трагања за истином. И зато окивање и дезодорисање површности и паучине промовише у нову научну дисциплину. А све који то не прихватају проглашава болесницима чак и оне којима се не може доказати никакво конвертитство и демонизација човека коме је историја пресудила још 1991.

публициста