Okivanje paučine

Kad jedan čovek onome koji ga je optužio da je nekad bio zagriženi titoistaargumentovano dokaže da to nikad nije bio, već da stvari stoje obrnuto – tužilac i dalje tera po svome. Taj tužilac, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, kaže da je „teško zamisliti” da je čovek koga je Titov režim smenio i godinama uhodio i kinjio kao antititoistu „mogao biti skriveni antititoista”! Zašto zamišljati, kad se može proveriti? Dovoljno bi bilo otići u Arhiv Jugoslavije i u fondu 507 pogledati dokument pod signaturom II-2, kutija 67 i usput svratiti u neku knjižaru „Službenog glasnika”, potražiti knjigu Vreme jedne mladosti iotvoriti bar jednu stranu (415).

Ni kada oklevetani činjenično dokaže da nije nikakav konvertit, koji je govorio i pisao ode o Titu dok je bio živ, a kasnije bacao drvlje i kamenje na njega, profesor ne odustaje od optužbi. Naprotiv, optužuje ga za iskonstruisane „ranije ode Titu”, ne pominjući za to ni jedan jedini primer.

Ili, kada se oklevetani čovek argumentovano odbrani od izmišljenih optužbi o konvertitstvu, profesor hiljade novih lako proverljivih arhivskih činjenica, koje je oklevetani u domaćim i stranim arhivima otkrio i objavio o Titu, proglašava „demonizacijom Tita”. Možda u tome i jeste suština problema. Profesor misli da činjenice Tita mogu ocrniti, a oklevetani da činjenice same po sebi a priori ne mogu nikoga demonizirati, već objasniti i rasvetliti. Eventualno i demistifikovati, ako je neko sistematski nešto skrivao, stvarajući lažnu sliku o sebi. Ruku na srce, Tito je to najistrajnije činio sa svojim skrivenim moskovskim godinama uoči Drugog svetskog rata. Razlog je bio veoma krupan: tada je u Sovjetiji, upravo dok se on borio za dolazak na čelo KPJ, likvidirano oko 800 nevinih jugoslovenskih komunista, u čemu je Tito i direktno i indirektno učestvovao. Ako u interpretaciji tih činjenica profesor vidi neku notu objektivne kritičnosti prema Titu, onda to pokazuje da prozvani istraživač svakog, a pogotovo nevinog čoveka,smatra najvećom vrednošću ljudske civilizacije.

Oklevetani sam slučajno, opet ja, ali tekst koji je pred vama zbilja nisam napisao ni zbog sebe ni zbog profesora, već zbog nečeg drugog. Ukratko, zbog onih koji partijsku i državnu propagandu priznaju za istoriju, traganje za istinom zaludnim poslom, a lično sećanje naukom.

Ta samoproklamovana nauka postala je toliko samouverena da javno ignoriše i osporava ne samo istorijske činjenice već i samu ideju traganja za istinom. I zato okivanje i dezodorisanje površnosti i paučine promoviše u novu naučnu disciplinu. A sve koji to ne prihvataju proglašava bolesnicima čak i one kojima se ne može dokazati nikakvo konvertitstvo i demonizacija čoveka kome je istorija presudila još 1991.

publicista