Моћ грађана

Хоћемо ли ми грађани и грађанке издржати следећих девет месеци хистеричне предизборне кампање која се већ распламсала као да су избори за недељу дана, а не тек почетком идуће године?

Партијске тактике којима смо изложени су разноврсне. Напредњаци су на почетку трку „повукли”, а потом су се склонили у заветрину где уз обиље и воде и хране мирно чекају. Динкић, коме је уобичајени маневар рушења владе пропао, покушава да наметне темпо који нико не може да прати и кршећи, овогпута,законе физике, истовремено се појављује у скупштини, медијима, на улици, на свечаним отварањима и музичким приредбама. ЛДП нас упорним понављањем речи ,,преображај”,у коју је сажео свој предизборни програм,навикава и на одлуку да се укључи у следећу владу ако ДС добије потребну већину. Коалиција на власти се определила за очување привида редовности и нормалности. Они настављају да раде, по сопственој оцени успешно, посао који им је поверен уверени да ће до краја мандата остварити резултате који ће смањити опште разочарање.

Питам се да ли је заједнички план власти и опозиције да већини бирача огади изборе, и власт освојесамо гласовима свог, у свему послушног и зато привилегованог чланства? Ако таква намера заиста постоји, може се осујетити једноставним масовним изласком на изборе. То даље отвара питање – за кога гласати?

У овом тренутку постоји неколико група и иницијатива које паралелно раде на дефинисању алтернативног грађанског одговора. Кроз шкргут зуба и изливе незадовољства говори се и о формирању нових покрета, партија и независних изборних листа. Мислим да је то тешко изводљив план не само због кратког времена да се дефинишу програми него и због огромних логистичких и финансијских проблема које такав процес захтева.

Мислим да време до избора требаискористити за интензивни дијалог цивилног друштва са политичким партијама. Тај дијалог мора дефинисати агенду будуће владе, тј.питања и приоритете којима она треба да се бави јер сва истраживања показују да се приоритети грађана и партија не поклапају. Овде пре свега мислим на изједначавање питања европске интеграције са питањем Косова, које грађани стављају тек на седмо место, далеко иза запошљавања, покретања економије и успостављања правног система који улива поверење, питања људских права и једнакости.

Кроз разговоре се мора успоставити не само обавеза да се договорени „дневни ред” прихвати и спроведе, већ и обавезада се дијалог настави, да се постигнути резултати анализирају, уочене мане превазиђу, и да се дневни ред активно прилагођава брзим и дубоким променама које се одигравају у окружењу.

Моја тактика је да ћупо ко зна који пут дапоновим своје дубоко уверење да нас само потпуна посвећеност темељним реформама, које су срећом и предуслов за европске интеграције, можеизвући из дубоког очаја у који нас је одвела тренутна криза.Та криза није само наша, већ је европска, а вероватно и глобална. То је криза исцрпљености једног система, који је нагризао основе демократије и свео учешће грађана на пуки формални минимум. Зато ме додатно охрабрује чињеница да акције незадовољних грађана, започете на шпанским трговима, нису замрле, већ се шире целом Европом. То је прилика да се и цивилно друштво у Србији прикључи процесу повратка грађана у демократске процесе, успостављању нових, одговорних институција државе, дефинисању јасне улоге политичких партија, а све са крајњим циљем установљења друштава базираних на социјалној правди, једнакости, смањењу јаза између богатих и сиромашних.

Логично је и неизбежно да тај процес воде млади,а први корак који у том смислу морамо предузети јесте озбиљно образовање за све оне који желе да у демократским процесима активно учествују. Наша држава из најмање два разлога не показује праву спремност за тако нешто. Први је да политика на власти увек избегава активно грађанство, јер оно омета њено лагодно и неодговорно понашање. Други је озбиљнији, и део је упорног политичког програма који жели да задржи Србију изоловану не само од региона,већ пре свега од Европе и глобалних процеса. Потврду ове тврдње видим у шокантном податку да је бивше Министарство вера, непосредно пре свог гашења, издвојило сто милиона динара, тј.милион евра за усавршавање наставника верског образовања, а да нигде не постоји посебна линија за наставнике грађанског васпитања.

Али о томе други пут, када се од овог шока повратим.

директор Грађанских иницијатива